Kukaj na život, borba ne!

Kukanje na život se kod nas smatra opštom kulturom, tradicijom i bon-tonom, nešto poput neobaveznog, kurtoaznog razgovora o vremenu kod Engleza. Ponekad me bude sramota što nemam nikakvu društveno prihvatljivu bolest ili što makar nisam nezaposlen.

Ovakav kakav sam, uopšte nisam zanimljiv sagovornik. Ali, valjda će mi se u dogledno vreme uvećati prostata ili makar početi neke tahikardije. Evo jednog primera u kome srećem komšiju i potpuno sam dosadan, kao što već rekoh:
- Dobro jutro, komšija! Kako ste?
- Ma koje crno dobro, evo ubiše me leđa, valjda od ovog vremena, šta li!
- Pa dobro, ali makar je otoplilo.
- Šta je tu dobro, ako Boga znaš? Još malo pa se neće moći živeti od vrućine, a mene i bez toga dovoljno ubi želudac. Ni dva Ranisana dnevno mi više ne pomažu.
- Drž’te se, komšija, još ste vi mladi! ’Ajde, ’ajde!
- Ma kakvi mlad, jednom nogom sam već u grobu. I to ovom zdravijom. A ova druga me boli ako stojim duže od deset minuta.
- Ovaj, izvinite, ali moram da idem, kasnim na posao.
- Eh, posao... ovaj moj konj... ovaj, sin... ne radi već pet godina. Samo igra neke igrice i dopisuje se po onim društvenim mrežama. Daj vidi nađi mu nešto tamo u toj tvojoj firmi, ’leba ti!
- Javiću ako bude nekog posla, ne brinite!
- Da ne brinem?! Pa ti mene zajebavaš! A i ja sam lud što pričam sa budalama po komšiluku. Odo’ da gledam vesti, da vidim šta su opet ovi pokrali, šta smo priznali, koja je od naših reprezentacija izgubila u kom sportu i ko je koga zajeb’o. Tako mi ova moja muka deluje nekako manja. ’Aj zdravo!

Otišao sam na posao pokunjen, jer nisam uspeo da pariram komšiji u ovoj tradicionalnoj disciplini. Ali, valjda će se kolo sreće malo okrenuti. Valjda će i meni leđa bar malo popustiti, a njega strefiti neki dobitak na nagradnoj igri ili nasledstvo iz inostranstva. Pa ćemo onda videti čija glava crne misli prede.