Dnevnik jednog Analognog 14.05.2036.

To je zato što sam jutros na času biologije, kada je nastavnica pitala na kojoj su se društvenoj mreži upoznali moji roditelji, rekao da su se moji upoznali u nekoj kafani.

Kada sam se vratio kući, pitao sam tatu da mi ispriča kako su se to upoznali u kafani, kada se svi normalni roditelji sve normalne dece već decenijama upoznaju na društvenim mrežama. Tata me je na to samo poslao u materinu. “Materina” je lokalna prodavnica u susednoj zgradi, u kojoj mu, već godinama, svakog dana kupujem sok od borovnice sa ukusom piva. Kada sam mu doneo sok, tata je setno podrignuo i počeo:

- Vidiš sine, tvoja mama i ja smo bili toliko siromašni, da nismo imali ni kompjutere, niti smo znali šta su društvene mreže. Mi smo bili poštena radnička klasa, a taj sloj je još odavno izumro. Ne znam ni šta mi još čekamo. Elem, naša vrsta se međusobno upoznavala isključivo u kafanama, na ulicama i drugim javnim mestima. To tada još nije bilo tolika sramota, ali nije bilo ni poželjno.

- I šta ste radili u tim kafanama i na ulicama?

- Družili smo se, pili, razgovarali, zabavljali se…

- Misliš kao što se mi danas zabavljamo?

- Ne, ne tako, sine. Potpuno drugačije. Mi smo se družili uživo, a ne preko kompjutera i fejsbukfona, kao vi danas.

Robočistačica je svojim zujanjem na kratko prekinula naš razgovor. Robodomar naše stambene jedinice je opet zaboravio da joj popravi motor koji je čudno zujao već dve nedelje. Tata je duboko uzdahnuo i dodao:

- Nekada smo sami čistili kuću, a neispravne mašine ili popravljali ili bacali u staro gvožđe!
Ovo „staro gvožđe“ je nekako posebno naglasio, gledajući u robočistačicu

U tom trenutku, moj fejsbukfon se oglasio. Stigla mi je notifikacija da mi je Jelena lajkovala sliku.

- Izvini, tata, moram da idem. Ovo je hitno. Ispričaćeš mi sutra šta je dalje bilo.