Dnevnik jednog Analognog 27.06.2036.

Taj odnos mi je od samog početka delovao nekako neprihvatljivo. Smeđokosa starleta se sporečkala sa plavokosom oko toga koja će da opere posuđe. Sve u svemu, jedno divno provedeno popodne. Barem je bilo, dok nije naišao tata.

- Opet gledaš to smeće?

- Da, tata. Ali to nije smeće, to je stvaran život.

- Kakav stvaran život, sakupili gomilu lezilebovića i zatvorili ih u sobu! Šta tu ima stvarno?

- Pa stvarnije je nego ono tvoje... prozovište!

Tati su se oči zacaklile. Učinilo mi se i da je pustio suzu.

- Pozorište, sine, pozorište. E to su bila vremena!

- Čekaj, ako sam dobro shvatio, u tom porozištu su se ljudi pretvarali da su neki drugi?

- Glumili su, sine. Igrali su po scenariju, a scenarije su pisali pisci.

- Šta su to pisci?

- To su ljudi koji su izmišljali fantastične priče.

- Stani, stani, pa je l’ moguće da ste vi bili toliko naivni, da ste nasedali na te izmišljene priče?

- Nismo, sine, ali mi smo voleli pozorište. To je bio deo kulture.

- Misliš, kao Luda kuća velikog bra...

- NE! NE! To NIJE kultura!

Tata je zapenio gore nego kada sam izduvao kožni fudbal koji mi je poklonio za rođendan i pretvorio ga u podmetač za konzolu za igrice. Ali nisam mogao da mu oćutim ovog puta, jer sam bio u pravu.

- Hoćeš da kažeš da je ta kultura u stvari ono kada ljudi izmišljaju i glume da su nešto što nisu, a nije kada se ponašaju prirodno? Izvini tata, ali mislim da ti nemaš pojma. Ovo je sve istinito, niko se ne folira!

Tata je samo duboko uzdahnuo, tužno pognuo glavu i izašao.

Ja sam se vratio emisiji u kojoj su u tom trenutku smeđa starleta i DJ ogovarali debelog novinara. Dobro je, ipak nisam propustio ništa bitno!