Suzana Mančić: Sećanja na dobra stara vremena

Koje godine su za vas dobra stara vremena?

Kada se vratim sećanjem u ta vremena, rekla bih da su to šezdesete do kraja osamdesetih. Skromno smo živeli, ali nam ništa nije smetalo. Nismo bili opterećeni brendovima kao danas. Bio je rad, red i disciplina. Nije bilo ni toliko izazova kao danas. Izlazilo se subotom i nedeljom. Ja se čak sećam i vremena kada su i subote bile radne. Tako je bilo do sedamdesetih. Tada su žene u nedelju kuvale za celu narednu sedmicu. Sećam se da me je tata vodio na Topčider vikendom. Poneli bismo loptu i Vita sok i išli autobusom. Nekada bismo seli u Milošev konak, to je bio praznik.

Mogli smo sa školom na odmor u dečija školska odmarališta. Tamo je spavalo po nekoliko dece u istom krevetu, zimi su se vozile drvene skije i sanke i nikome ništa nije smetalo...

Koje su Vam najdraže uspomene iz detinjstva?

Moj otac je rođen u Pirotu, a mama u Valjevu. Leti sam išla u posetu bakama. U Pirot sam išla vozom, a do Valjeva ili autobusom ili kolima. Put vozom je bila prava avantura. Tata kao urednik Politike dobije dobra mesta, a ja bih ponela lutku i igrala se celim putem.

Koja osoba Vam je bila najvažnija tokom perioda odrastanja?

Majka i otac podjednako. Otac je imao pomalo čudan način vaspitanja. Bila sam vaspitavana i kao muško i kao žensko. Učio me je da se borim, da ne posustajem. Ohrabrivao me je da iskažem i branim stav i mišljenje. Odrasla sam kao veoma samosvesna. Sa druge strane, majka mi je usadila fantastičnu disciplinu. Znalo se šta sme, a šta ne.

Danas mnogi kažu - u to vreme se slušala dobra muzika. Šta ste Vi tada slušali i za koju muziku biste rekli da je bila dobra?

Dobre muzike ima i danas, ali danas je vreme hiperprodukcije. Kompozitori su nekada dugo i temeljnije radili na pesmi. I danas je to moguće, ali u poplavi svega ovoga te će se pesme izdvojiti nakon nekoliko godina. Mi smo slušali radio. Kada smo kupili prvi gramofon i ploče, tu su bili Đorđe Marijanović i Duško Jakšić. Tada je bila velika borba u našoj tročlanoj porodici šta će da se sluša. Mama i ja smo bile đokisti. Đorđe je bio veoma avangardan i popularan. Prvi koncert kog se sećam bio je upavo njegov koncert u Domu sindikata. Sećam se da sam bila na koncertu i da je publika plakala, a i ja, onako mala, plačem, a ne znam zašto. Tada sam prvi put shvatila magiju scene.

Verujem da ste kasnije imali prilike i da ga upoznate?

Da, sa Đorđem sam kasnije često i nastupala. Jednom smo bili na velikoj turneji. Dosta je vremena već prošlo od koncerta na kome sam ga gledala i pomislila sam da je možda njegova popularnost opala. Najavila sam ga, on je posle toliko godina izašao pred publiku koja je bila u transu i reakcije su bile iste kao u doba mog detinjstva. Tada sam shvatila da on ima neverovatnu harizmu koja dugo traje.

Pomenuli smo prvi televizor. Čega se sećate u vezi sa TV programom iz perioda mladosti?

Sećam se onog znaka na kome je pisalo JRT, sećam se špice za Evroviziju, sećam se Dnevnika, malih dečijih programa koji su išli pre Dnvnika... Tada su deca oko 19.30-20.00 već išla na spavanje. Znao se red. Sećam se "Ogledala građanina pokornog", zatim čuvene "Benzinske stanica", ekranizacija drama i komedija, a naveći je doživljaj bio prenos iz San Rema.

Najpoznatija ste loto devojka na prostorima bivše Jugoslavije. Popularni ste i danas. Koliko se i po čemu razlikuje popularnost nekad i sad?

Više nema granice između privatnog i profesionalnog života. Sve je to smućkano i prosuto pred svet. Ceo privatni život, u svakom svom segmentu je sada dostupan. Pre toga nije bilo. Pre se znalo nekako o čemu se priča, a o čemu ne. Postojala je kontrola. Mogao je i tada da se snimi šund, ali onda se plaćao i veliki porez. Vodilo se računa na javni red, uticaj na omladinu... Tako je bilo do pre dvadesetak godina. Kada sam se, na primer, pre sedamnaest godina razvodila, zvao me je jedan novinar da me pita da li je to istina. Odgovorila sam mu da je istina, ali ga i zamolila da ne piše o tome. I stvarno nije napisao. Sada je to nemoguće.

Važite za ženu koja ima stila. Kada pogledamo slike iz Vaše mladosti, vidi se da je i tada bilo tako. Koji modni stil biste voleli da se vrati?

Dovoljno dugo pamtim da su se neke stvari vratile i po nekoliko puta u modu. Imam desetak starih haljina koje mislim da mogu uvek da se nose. Pamtim kada su se pojavile prve platforme i ciganske suknje. To se i sad nosi. Sa druge strane, u vreme moje mladosti nije bilo toliko sportske grderobe. Trenerka je služila za sport, patike isto. I tada su se nosile martinke, a tada brukserice. Sve je to isto. Ne postoji nešto što bih napomenula, a da se već nije vratilo.

U to vreme se i više šilo. Moja maturska haljina je bila šivena. Sa njom sam nastupala posle i na festivalu u Subotici, zatim za Tita. Kasnije dolaze odlasci u Trst, putovanja..

Roditelji danas kažu kako su njihovo detinjstvo i mladost bili lepši od detinjstva i mladosti njihove dece. Šta je to što današnje generacije nemaju, pa samim tim i vaša deca, a smatrate da je bilo kvalitetno kada ste Vi bili mlađi?

Pre svega bih volela da se više druže. Sada se deca druže preko Fejsbuka. Volela bih da se više druže uživo, da više šetaju... Viđaju se oni i uživo sa prijateljima, ali mislim da bi valjalo da je toga više. Moja knjiga "Neukrotivo srce" opisuje osamdesete najvećim delom. Bili smo mladi, ludo se zezali, putovali smo bez viza, mogli da radimo preko zadruge, išli u Trst da se obučemo... To su bila neka uzbuđenja ekvivalentna uzbuđenjima današnje dece. Više smo se družili, više čitali... Oni sada manje znaju. Nađu podatak na internetu i idu dalje. Moja generacija je to znala, a oni samo u segmentima. Sada je sistem vrednosti i obrazovanja drugačiji.

To je bilo doba naše mladosti i mi smo je živeli u svoj svojoj bujnosti i lepoti u uslovima kakvi su tada bili. I oni sada to verovatno isto rade u okolnostima kakve su sada.

Puno ste putovali u vreme stare Jugoslavije. Nedavno ste objavil knjigu "Neukrotivo srce" i u cilju njene promocije ponovo obilazite bivše republike. Po čemu se razlikuju putovanja tim krajevima danas u odnosu na prošlost?

Jugoslaviju sam znala kao svoj džep - od sela do glavnih gradova. Zbog posla sam jako puno putovala. Imali smo po tri koncerta dnevno. Radili smo zabave, koncerte, za vojsku... Uvek je Slovenija odskakala od ostalih republika u Jugoslaviji. Više se vodilo računa i o čistoći i o ekologiji... Drugačije je bilo, što je i razumljivo, jer to su bila druga vremena. Generacijske razlike postoje i to je normalno.

Da li postoji nešto u ovom periodu za šta smatrate da vredi i da ćete za, recimo, 20 godina moći da dodate na listu stvari koje spadaju u dobra stara vremena?

Dobro je da danas postoji svest o ekologiji, ali i svest da se nekim lošim stvarima kao što su korupcija i kriminal može stati na put. To je nešto što će naša deca morati da iznesu na svojim plećima. Obrazovanje je jako važno i verujem da će oni uspeti da se izbore sa tim.