Šeki iz Plastika: Keva i njena deca

Njoj se svi javljaju sa „Dobro veče“, „Kako ste, gospođo?“, ili „Ćao, kevo“. Ona je informisanija od prosečnog klabera o tome kada se i gde održava neka žurka. Svi koji izlaze u Plastik, znaju je, i svi joj se obraćaju sa poštovanjem – a ona je Šahza. Prijateljice je zovu Šeki. Radi kao spremačica. I faca je u svakom pogledu.

GOPOĐA I KEVA

Šeki sedi kod ulaza u toalet. Još od prvog puta kada sam pre nekoliko godina otišla u Mint, privukla mi je pažnju. Bio je zanimljiv način na koji joj se klaberi obraćaju – bez obzira da li su pijani, trezni ili nervozni, prgavi ili dobroćudni, društveni ili dignutih noseva, svi joj se obraćaju sa poštovanjem – „Dobro veče gospođo“, pa i prisno - „Gde si kevo, kako je?“

Neki bi za njih rekli - ma to su oni što se opijaju, drogiraju, i spavaju do podne. Ali ne i Šeki, ona ih gleda kao svoju decu.

- Nikad, ali zaista nikad nisam imala neprijatnih situacija. Uvek su prema meni svi bili ljubazni. Možda zato što ih ja gledam kroz svoje dete, kao da su moja deca. Pomislim, šta da je to moje dete, zašto bih se prema njemu ponašala drugačije? Neki me zovu kevo, neki i majko. Stvarno ih sve volim, i one koji izlaze češće u "Plastik", većinu znam.

U Srbiji, ali i van Srbije, navikli smo da ovakvo zanimanje nazivamo jednostavno „baba-sera“. Kao, "neobavezan", kao "duhovit" opis radnog mesta - baba koja sedi ispred WC-a, morate da joj platite, a ona je mrzovoljna i nervozna. Na njih retko ko baci pogled, a kamoli da im se obrati. Sa Šeki je sasvim drugačije. Ona ima toplinu, blaga je, nenametljiva, a primetna.

BONA SERA

„Ja baš i ne volim da me zovu baba-sera. Pre nekoliko godina jedna devojka je stalno izlazila u "Plastik". I ja sam nju upamtila, a i ona mene. Uvek smo se pozdravljale i lepo popričale. Kada se završila sezona, ona je na Internetu napisala priču i, između ostalih, i mene je pomenula. Pisala je sve najbolje naravno, i o meni. Posle toga, jedna od devojaka mi odštampa taj papir i kaže mi – Pa ona je napisala za tebe da si baba-sera! Mene je to malo povredilo, ali dobro, nisam se ljutila... Ipak mu to dođe kao zanimanje“, kaže Šeki, i seća se jedne smešne situacije:

- Nikad me niko nije zvao baba-sera, osim jednog mladića koji bi, kad god bi prošao pored mene rekao „Bona sera“. I ja mu jednom kažem – pa kako ti nije žao da me zoveš sera. I on mi objasni da bona sera znači dobro veče! Onda mi je bilo smešno... Kasnije, kad god bismo se videli, pozdravljali bismo se sa bona sera.

(old_image) FAJTER

Šeki je pre nekoliko godina počela da radi u "Mintu", odnosno u "Plastiku". Pre toga, radila je u "C marketu".

Radila sam u "C marketu" kao kasirka. A onda su lekari otkrili da imam tumor na oku, i morala sam da ga operišem. Dugo posle toga nisam mogla da se oporavim, toliko mi je to teško palo. Kasnije sam doživela i infarkt... Zbog bolesti sam napustila posao, i to mi je teško palo, dugo sam bila u depresiji. Možda zbog toga što sam navikla stalno da radim. Na birou nije bilo nikakvih vesti, a i rok za penziju su produžili... I onda su me pozvali da čistim. Prvo sam radila u "Stupici", a posle sam prešla u "Plastik". Mene su ovde lepo prihvatili, i o ovoj kući mogu da kažem samo sve najbolje.

-Šeki ima jednog sina, i od njega dvoje unučića. Muž joj je poginuo u saobraćajnooj nesreći.

- Imam dosta prijateljica, mnoge moje bivše koleginice, kasirke iz "C marketa", kao i ja čiste lokale, zgrade, kafiće ili klubove. I tako smo stalno u kontaktu. Rodbini i poznanicima uglavnom ne pričam šta tačno radim, tj. kažem im da perem čaše i čistim. To je ipak bolje nego da kažem da sam uglavnom kod WC-a.

Šahza je veliki borac, i veoma je vredna. Ona kaže da je taj rad i izvukao iz depresije posle operacije oka:
- Iako sam bila veoma tužna, ja sam tada krenula sve više da radim. Mnogo sam radila, samo da ne bih imala vremena da mislim...“
(old_image)
ŠEHEREZADA U PLASTIKU

- I dok sam bila u "C-marketu", radila sam često honorarno za neke koncerte, čišćenje i pripremu bine, i slično... Prvo sam se plašila šta će da mi kažu što radim dva posla, ali me je jednom pozvala šefica i rekla da znaju da radim još nešto, ali da mi nikad ne bi zamerili, jer misle da sam vredna, i da sam svoj posao uvek radila na vreme.

Na pitanje kako drugi reaguju na njeno ne baš uobičajeno ime - Šahza kaže:
- Već sam navikla da većini moram da ponovim i po nekoliko puta kako bi čuli moje ime. I ja se ne ljutim, razumem da je nezgodno za izgovor. Imala sam razne nadimke, zvali su me i Šeherezada, i razna druga imena, ali je ostalo Šeki, jer je najjednostavnije da se izgovori.

Šahza je poreklom iz Sjenice i došla je u Beograd kada je imala 19 godina. Kaže da su je u "Plastiku" prihvatili lepo, „bez obzira na ime“.

Ne voli da se slika, kaže – zbog oka. Iako ima protezu, i ne primećuje se toliko razlika. Ona kaže da se navikla na to oko, ali da ipak ne voli da se slika.
- Mada, jednom su me slikali za novine. Bile su to pripreme bine za onaj veliki Cecin koncert na Ušću. Dan pred koncert čistila sam binu, a jedan fotograf je tu nešto slikao oko bine. I sutradan, zove mene drugarica i kaže da je videla moju sliku u novinama – Pa ti si preko cele strane! Jeste, prepoznala sam te po džogeru. - A Cecu stavili u jedan ugao, maltene manja slika od moje - smeje se Šeki.

OD NARODNJAKA DO CLUBBINGA
(old_image)
Na pitanje kakvi su ovi mladi koji dolaze u "Plastik", i da li vole da piju, Šeki kaže:
- Ma svi su mi dobri, stvarno, ja ni ne primećujem kad su pijani. Dešava se da se neko napije, neka devojka, ostavio je dečko, pa se razočarala... Pomognem kad ne mogu sami, umijem ih, pa ih stavim da sednu na ovu moju stolicu dok im ne bude bolje. Ali, to nije toliko često.

Oni koje je znaju, često dođu i pričaju sa njom, žale joj se, komentarišu... I Šeki ume da ih sluša: „Ma šta ti je, nešto si se smorila...“

Tokom leta radi i na splavovima, pa je tako, preko prijateljica i posetilaca "Plastika" informisana kakav je koji klub i kada se otvaraju.
Na pitanje da li se navikla na muziku koja se pušta po splavovima i klubovima, Šeki kaže:
- Ja sam nekada slušala narodnjake. Od kada sam počela da radim u klubovima, navikla sam se na svu tu muziku, i ništa mi ne smeta. Kaže da joj se, od svih klubova, ipak najviše sviđa muzika u "Mintu".

Prošle zime čuvala je i mačiće: "Videla sam ih tu blizu "Minta", i bilo mi ih je žao, pa sam ih uzela, i neko vreme čuvala u jednom delu ovog ormara, koji služi kao ostava za moje rukavice i četke. Ko god da je išao u toalet nije mogao da ih ne primeti, mnogi su ih mazili, igrali se s njima, a neki su ih i usvojili."

- Posle svega što sam prošla – operacije oka, otpuštanja, tuge, čekanja na posao, meni je ovde dobro. Jedino je malo nezgodno zimi, jer je hladno, a i u poslednje vreme, klubovi počinju sve kasnije da se pune. Ali volim "Mint", volim ljude koji ovde dolaze, i meni je, bez obzira na zimu, ovde odmah toplo čim počnu da dolaze. Ma, to su sve moja deca...“ (old_image)

Šeki bi trebalo do kraja godine da ispuni normu za penziju. Tada će joj biti bar malo lakše, jer će imati koliko-toliko sigurniji novac. Ona je, bez obzira na sve što je preživela, vedra i pozitivna, neiskvareno dobra i topla osoba. I to se vidi. Zato joj se svi obraćaju s poštovanjem...

Među tolikim biografijama di-džejeva, njihovim nastupima, ludim noćima, prepričavanim događajima i pijankama, naći će se mesto u sećanju i za Šeki, kao kevu i pravu facu!

Tekst: Nada Veljković
Foto: Marko Risović