Ispovest: Muž me je terao da puzim pred njegovim nogama

Zoricu U. (36), posle ukazane pomoći, stručnjaci Centra za socijalni rad Rakovice smestili su u Sigurnu kuću, u Beogradu. U trećem je mesecu trudnoće. Plače i drhti, s rukom na stomaku. Modrice i podlivi se polako povlače, ali rane na duši su neprolazne:

Na početku nije bilo tako, Dušan i ja smo se voleli. Ali, preko noći se promenio, postao čudan, stran. Ili sam ja bila toliko zaslepljena da u njegovoj prekoj naravi nisam prepoznala agresiju. Postao je monstrum. Plašila sam se da ga pogledam!“, kaže Zorica za „Novosti“.

Zorica, prodavačica, i Dušan, milicionar, tri godine su živeli u vanbračnoj zajednici. Izložena svakodnevnom maltretiranju, psihičkom i fizičkom, prošle godine izgubila je jedno dete. Bebu koju čeka silno, kaže, želi. Ali se i dalje boji, da je nasilnik ne pronađe i ponovo povredi.

Od kada je došla sedi pored prozora, strahuje i uzdiše“, govori Vesna Stanojević, koordinator u Savetovalištu za žrtve porodičnog nasilja.

Zorica U. je očajna zbog neizvesnosti koja je čeka kad rodi dete i izađe iz „skrovišta“. Nema posao, ni sopstveni krov nad glavom. Roditelji su joj stari i bolesni. Teše je, podržavaju, ali nemoćni su da pomognu.

Kada je pobegla od muža, otišla je prvo kod njih. Ali nije se osećala bezbedno. I oni se plaše zeta nasilnika koji je znao da usred noći s patrolom upadne u njihovu skromnu kući i maltretira ih.

Nadam se da će posle prijave koju je Zorica podnela protiv nevenčanog supruga, sud i policija reagovati“, kaže Vesna Stanojević za „Novosti“.

Nesrećna žena sobu deli sa Jelenom K. (36) koju je pretukao muž sveštenik!

Od početka godine, u Srbiji su u porodičnim svađama ubijene 22 osobe. Najveći broj žrtava su žene. Prema podacima Savetovališta za žrtve nasilja neke od njih decenijama su trpele teror. Zbog straha od osude sredine i nesigurne egzistencije mirno su čekale da im krvnik presudi!

Nema pravila, nasilnici su i lekari, i radnici, i obrazovani i oni bez škole. Mučitelji su i bogati, i siromašni, i zaposleni i oni bez posla. Tuku i očevi svoju decu i pastorčad, dolaze nam u modricama, unezvereni, s traumama za ceo život.

U tri sigurne kuće u Beogradu trenutno je smešteno 25 žena i 22 dece. Brine, međutim, sve veći broj poziva žena koje se obrate Savetovalištu protiv nasilja u porodici i zatraže pomoć.

Sigurne kuće često su najbolje rešenje za žrtve nasilja, sigurno mesto za njih i njihovu decu, ali ne mogu biti i jedino utočište“, kaže Vesna Stanojević.

U Srbiji se produbila svest o ovom problemu, ali daleko smo od sistemskih rešenja kojima čitavo društvo treba da stane naspram nasilnika. Ko god da su!

Od osam i po hiljada slučajeva torture u porodici (podaci jedne nevladine organizacije) samo je 200 prijava po službenoj dužnosti, od institucija kojima je to u opisu posla.

I Zorici U., kao i drugim žrtvama, Sigurna kuća je privremeni dom. Šta će dalje biti sa njima zavisi prvenstveno od odluke da li će nasilnike da napuste. Stručnjaci smatraju da nedostaje samoinicijative, ali da je problem i to što su žrtve ekonomski zavisne od nasilnika.

Čak i ako neki slučajevi prođu sve faze, kada dođe do pravosuđa ishod nije očekivan i žene i deca i dalje trpe nasilje“, kaže Stanojević i dodaje:
Kao olakšavajuća okolnost uzima se to što je otac staratelj, pa majka i dete od njega zavise!

Izvor: Novosti