Krvava bajka

Pogledao sam se u ogledalo i sve što sam video u odrazu je bila moja bolna grimasa. Sećam se bola koji je bio toliko intenzivan da sam ga osećao u svakom delu tela i toliko neprijatan da sam imao utisak kao da me udara direktno u mozak. Zar sada? Zar od toga? Da li je moguće da toliko boli da mi dođe da se onesvestim? Gledao sam kako crvene kapi krvi padaju na savršeno čistu površinu lavaboa i slivaju se u kanalizaciju zajedno sa hladnom vodom kojom sam pokušao da zaustavim krvarenje. Bol je sada postao pulsirajuć, ali ništa manje jak i neprijatan a krvarenje je koliko-toliko stalo. Pogledao sam se ponovo u ogledalo i pomislio: “Trebalo je da tu jebenu zanokticu isečeš pre 7 dana.”

A kako je sve počelo?

Pre nekih nedelju dana sam, kao što to uvek činim nakon tuširanja, između ostalog bacio i pogled na svoje nokte. Kao klinac sam imao dosta problema sa zanokticama i tada sam stekao naviku da tu prekomerno naraslu kožu koja se lepi za gornju stranu nokatne ploče, nakon tuširanja, kada je mekana i savitljiva, gurnem ka korenu nokta i ako je potrebno odsečem, da se kasnije ne bi stvrdnula i pukla, i napravila odvratno neprijatan i za tako malu površinu izrazito bolan problem. Znam da mi je mama uvek govorila: “Nemoj da te mrzi da uradiš to. Posvetićeš se tome 30 sekundi, a to će te osloboditi mnogo neprijatnosti i bola kasnije. Plus, ti kakav si prljav, ima da ti se zagnoje te zanoktice ima da ti odseku prst.”

Da li zbog straha od ovako vizuelno monstruozne predstave moje majke ili zbog nečeg drugog, tek, čak i pre nego što sam krenuo u osnovnu školu naučio sam da se ovom potencijalnom problemu posvetim svaki put i sprečim ga da preraste u pravi problem. Zbog čega sam ovaj put zanemario zadebljanje kože na palcu leve ruke, ne znam. Tek, nakon tuširanja sam se spremio i izašao iz kuće. Nekoliko sati kasnije kada sam sedeo u čitaonici, primetio sam slučajno da mi je koža zadebljala u korenu levog palca, konstatovao da mi se napravila zanoktica i da bi mogla da pukne uskoro i nisam se više posvetio problemu taj dan. Narednih dana sam posle svakog tuširanja imao u glavi da bi trebalo da sredim tu zanokticu, međutim imao sam važnija posla, a i nije bila toliko strašna – niti je bolela niti je pukla, samo se stvorilo to zadebljanje ali sve je bilo ok.

Pokušao sam u nekoliko navrata iz dosade da je počupam, međutim to je već previše bolelo tako da sam od te ideje odustao, uz obećanje samom sebi da ću čim dođem kući uzeti grickalicu za nokte i za 3 sekunde srediti taj problem. Naravno da mi tih dana, vraćajući se kući u 10 uveče, nije ni na kraj pameti padalo da sredim glupu jebenu zanokticu koju sam već previše puta spomenuo. Toliko sam se navikao na nju da sam na kraju uzeo i u jednom trenutku je iz dosade obojio u plavo hemijskom olovkom i smeškao se svojoj dokonosti gledajući je. Naravno da sam zaboravio na to da bi trebalo da je sredim, jer to je samo zanoktica. Naravno da sam je zakačio večeras kada sam ušao u kuću i da sam hteo da umrem od bola, jer svi znate koliko jebena zanoktica boli. Onda sam nakon toga morao da je isečem i sada me nervira jer me boli ceo prst od nje.

Način na koji ja (ni)sam rešio problem sa svojom zanokticom je, izgleda, način na koji rešavam većinu svojih problema u životu, a čini mi se da i veliki broj ljudi nažalost sledi moj neslavni primer.

Budući da smo mi svesni većine problema koji mogu da nas snađu, na osnovu stečenog (ličnog) i naučenog (tuđeg) iskustva koje smo tokom godina pokupili, mogu bezbedno da pretpostavim da bi ¾ svih problema koji nas snađu svakodnevno mogli da sprečimo da ikada nastanu i time obezbedimo sebi duže i zdravije živce, manje okretanja želuca i čireva i daleko manje rakova i paničnih napada pre četrdesete godine života. Ono što je problem je takozvana „lako ćemo“ i njena starija sestra „boli me kurac“ parola, kojom se svi mi svakodnevno krećemo.

Tako će ta kazna za parkiranje od 1800 dinara, za godinu i po dana sa sudskim troškovima i kamatom biti oko 8 do 10 hiljada, ispit koji treba da položimo ali mi baš moramo da izađemo na sve te žurke i popijemo sve te kafe u ispitnom roku će se na kraju pretvoriti u nešto što je nemoguće položiti jer je profesor kreten a mi smo zaista sve znali, ta veza koja očigledno ne ide i u kojoj nam je loše i iz koje ćemo naravno izaći evo samo još jednom da je vidimo će se razvući na godinu dana posle čega ćemo slomljenog srca hteti da umremo i biti ljuti na ceo svet što smo se tako zajebali i nismo to rešili ranije, vožnja kola sa minimumom ulja u motoru jer smo pare potrošili na bioskop i bombonjeru za sisatu Radmilu će se pretvoriti u vožnju kola bez ulja u motoru što će nas na kraju koštati jedno hiljadu evra i više, a taj CV koji nas ćale smara da pošaljemo a mi ćemo ovih dana to da uradimo jer trenutno imamo preča posla će na kraju poslati retardirani kolegin sin i dobiće posao dok ćemo mi i dalje da tražimo 1000 dinara od ćaleta za benzin i isto toliko da popijemo neko piće uveče u gradu, dok mu budemo kenjali kako nam nijednu priliku u životu nije pružio i kako je on kriv za sve naše neuspehe, a taj mali razgovor oko nekog problemčića koji je trebalo da obavimo sa partnerom će se pretvoriti u razlog za razvod i gađanje noževima.

Primera ima još bezbroj, ali kapiram da svi, ukoliko niste imbecili, vidite princip po kojem isti nastaju. Zato, drage moje i dragi moji – kada vidite tu zanokticu, nemojte da vas mrzi da joj posvetite 10 sekundi da je sredite i isečete. Nemojte, jer ćete posle 7-10 dana da vrištite kao pičkice u kupatilu kada je budete zakačili o rukav dukserice i da razmišljate zbog čega je bilo toliko jebeno teško iseći je svih jebenih prethodnih dana i koji kurac zašto sam tako retardiran sve ti jebem koliko ovo jebeno boli…

Milan Cvijić
http://ajseposibamo.wordpress.com/