Studentske muke

Milkica, opet, stanuje jako daleko, ali ima obezbeđen prevoz do fakulteta i zbog toga stiže pola sata-sat ranije svakog jutra, pa bih mogao da svratim do službe na putu do posla. Dakle, zaista nikakav problem, a odmah je i rešen. Drugarica je rekla da će mi javiti kada to nešto bude u studentskoj službi, da ne idem džabe. Prošla je cela nedelja, a ona mi ništa nije javila, pa sam pomislio da se snašla na drugi način.

Došao je i petak naredne nedelje, dan pre nego što je trebalo svojim poslom da idem u Novi Sad. Te nedelje sam koristio dane starog godišnjeg odmora i iskreno govoreći, potpuno zaboravio na dogovor. Maja me je iznenadila kada se javila:

Je l’ bi mogao danas da podigneš ono na fakultetu? Pošto se svakako vidimo sutra…

Naravno, nema problema. Kako beše, Milkica?

Jeste, ti njoj 700 dinara, ona tebi nešto za mog rođaka.

Dogovoreno, javljam se odande ako negde zapne.

Važi! Hvala ti mnogo! I požuri, molim te! Rade još samo sat vremena!

Na brzinu sam se obukao i istrčao iz kuće. Bio sam na šalteru studentske službe petnaestak minuta pre 17 h. Osim mene, sa te strane nije bilo nikoga. Sa druge strane u prvi mah takođe nije bilo nikoga, a onda je odnekle izronila suvonjava starija žena sa preplašenim izrazom lica. Utisak uplašenosti pojačavale su naočari sa velikom dioptrijom kroz koje su joj oči izgledale još krupnije, a zenice još šire. Sela je na svoje mesto sa druge strane šaltera.

Izvolite?

Dobar dan. Treba mi Milkica. Došao sam da uzmem nešto za Maju.

Za Maju?

Da, to mi je drugarica. Je l’ Milkica tu? Ona bi trebalo da zna sve o tome.

Ja sam Milena, ali ne znam ni za kakvu Maju. Jeste sigurni da je za Maju? Da nije za Jelenu?

Ne, ne, siguran sam da mi se drugarica zove Maja. Nekoliko puta sam joj video i ličnu kartu. To što treba da uzmem je u stvari za nekog njenog rođaka, studenta. I košta 700 dinara.

Gde vi radite?

Ovo pitanje me je malo iznenadilo. Nisam navikao da ćaskam o tako ličnim stvarima sa radnicima studentske službe.

Radim u jednoj stranoj firmi. Ali stanujem tu blizu, zato me je Maja zamolila da baš ja preuzmem to od vas.

Ja imam nešto za Jelenu. Iz Bosne.

Hm, nisam baš siguran da je to to. Najbolje da ja pozovem Maju, da proverim sa njom.

Naravno, Maja je baš u tom trenutku bila nedostupna. Male tajne i nepisana pravila univerzuma. Pokušavao sam da se prisetim svega što mi je pričala o sebi i svojima i… DA! Bila je tu i neka sestra iz Bosne. Ili Crne Gore. Ali šta će sestri iz Bosne nešto sa našeg fakulteta? Osom toga, sestra nije rođak, ona je rođaka. Ništa mi se nije slagalo. Konfuzni tok mojih misli prekinula je Milkica, novim informacijama:

To je u stvari informator, za upis. Možete da ga kupite i u skriptarnici. I stvarno košta 700 dinara.

Tek to nema logike. Šta će studentu, pa makar to bila i sestra iz bosne, informator za upis, kada već studira? Mada, ko zna, ima ludaka kojima je malo jedan, pa upisuju – i čak završavaju – po dva fakulteta!

Hvala vam, ali najbolje da ja malo prošetam i sačekam da se Maja javi. Valjda će brzo.

Da, najbolje tako. Tu sam ja još desetak minuta, bez brige.

Tih desetak minuta brige proveo sam šetajući hodnicima fakulteta. U jednom trenutku sam se čak i izgubio, ali sam uz pomoć nekih štrebera našao put nazad do skriptarnice. A nisam čak morao ni jako da im uvrćem ruke. Ni klinci nisu što su nekad bili. Ovi novi su mekani. To me je podsetilo na Obeliksa koji se stalno žali Asteriksu kako su Rimljani „svileni“.

Majin poziv razbio je tišinu fakultetskog hola kao ja prozor kod rodbine u selu, mesec dana ranije. Odbojkaškom loptom kojom sam pokušavao da pogodim koš na ambaru. Ali to više nije bilo bitno, trebalo je razjasniti ovaj čudni slučaj.

Halo! Izvini, u nekom sam kšššššššššštžžžžžžžttttkšššš pa nemam dobar signal. Jesi uzeo?

Nisam. Imamo problem. Ova žena ima nešto za neku Jelenu, a ne za Maju. Neki informator za upis, šta li je već.

Nešto mi prekida, jedva te čujem! Ako sam te dobro razumela, to je to. Žžžžžžžžt kšššššššššk je za sestrinog sina kšššššš ššššššššššššt žžžžžžžt pa da se malo upozna sa svim tim…

Dobro, dobro, da ne dužimo. Idem po to, dok se ne razbeže kućama! Vidimo se sutra.

Vidimo se! Ako ti nije teško, kupi mi usput i jednu žžžžžtkrrrrrrrrč…

Srećom, prekinuo sam vezu dovoljno brzo.

Milena, od milošte Milkica mi je, drhtavim rukama uručila koverat sa dragocenim informatorom, a ja sam joj zauzvrat, teška srca predao 700 dinara. Novih. Rešili smo i tu misteriju.

Sutradan, u Novom Sadu, Maja i ja smo uz kafu razmenili ista dobra u obrnutom smeru. Pohranio sam 700 dinara u novčanik, a ona je pažljivo otvorila koverat, da ne ošteti njegov dragoceni sadržaj oko koga smo se toliko namučili. Morao sam da joj se požalim:

E da znaš da si me namučila. Ta Milena me je ispitala o svemu i svačemu, samo mi krvnu grupu nije tražila.

Milkica, nije Milena.

Pa dobro, to je to, valjda joj je to nadimak. I što mi ne reče da je u stvari tvoja sestra Jelena kontaktirala sa njom, a ne ti?

– Kakva sestra Jelena? Sestra mi se zove Tamara. A ovo je za njenog sina, mog sestrića, koji planira da upiše fakultet. Ja sam lično pričala sa tom ženom i objasnila joj da ti stanuješ blizu i da ćeš svratiti tokom nedelje.

Ja sam te razumeo da je ovo za nekoga ko već studira, ali nema veze. Je l’ Tamara iz Bosne?

Nije, iz Šapca je.

Pa dobro, to je blizu heheh. Znaš šta, ova žena mi je i delovala nekako preplašeno i zbunjeno. Verovatno su joj se sve informacije izmešale.

Maja je tada završila hirurški precizno otvaranje koverte i polako izvadila informator iz nje. Učinilo mi se da je malo prebledela, pa sam je upitao:

Je l’ sve u redu? Jesi dobro?

Pa šta je ovo? Ovo je informator sa ETF-a. Rekla sam ti da odeš na Mašinac!

Ups!

Pošto je Maja ostala zagledana u jednu tačku, shvatio sam da je najbolje da krenem dalje, poslom zbog koga sam i došao. A Novi Sad je uvek tako lep i romantičan početkom leta.