Strava letnje noći
Bio je to strašan košmar. Sanjao sam kako mi je pokisao sav veš koji sam te večeri okačio, a prethodno sa mnogo deterdženta, omekšivača i ljubavi oprao. Naravno, mašinski, tako da ni tvrdokorne ni uporne mrlje nisu imale trunku šanse. Ipak je ovo 21. vek. *
Stajao sam kraj staklenih vrata ka dvorištu i nespretno petljao oko brave, dok je kiša pljuštala po mom vešu. Čiste bele majice na moje oči postajale su prljavo sive. Košulje i farmerke su se natapale, opterećujući konopac tako da se spustio skoro do zemlje. Morao sam nešto da uradim i to odmah, jer je bilo samo pitanje minuta kada će sva moja dragocena odeća završiti u blatu.
Odjednom sam shvatio da je to što pokušavam da uguram u bravu četkica za zube. U istom trenutku, pored mene je protrčao Žuća, sa ključem u zubima. Nisam uspeo da ga uhvatim jer se kao panter odrazio sa sudopere i naskočio na viseće kuhinjske elemente. Šanse da ga dohvatim bile su ravne izgledima fudbalske reprezentacije Srbije da osvoji svetsko prvenstvo, a vreme je isticalo. Pokušao sam sa tepanjem:
- Žućko, lutko, baci ključ, molim te! Ko je moj najdraži mačak?
Žuća nije delovao zainteresovano, pa sam probao još sa: „Ko voli mačiju hranu?“ uz prateći, imbecilno veseli izraz lica. Na to je digao glavu, spustio ključ pored sebe i hladnokrvno rekao, tipičnim zvezdarskim naglaskom:
- Whiskas, govedina. Eventualno piletina. Ćetiri konzerve. Dve sutra, druge dve iduče nedelje.
Iako sam u prvi mah bio zaprepašćen saznanjem da Žuća govori, nisam mogao da ne primetim kako meša č i ć, izgovarajući u stvari sve vreme neki glas između, neko kompromisno rešenje.
Tako se govorilo na staroj Zvezdari, a posebno na Bulbulderu. Pomislih: Da sam znao za govornu manu, nazvao bih te Sima. Ili Miki.
- Čekaj bre, pa ti govoriš?
- Da, ali to je sada manje bitno. Konopac samo što ti nije puk'o.
Bacio sam kratak pogled ka dvorištu. Bio je u pravu. Veš se oklembesio i samo što nije počeo da tone u blato. Međutim, nisam mogao tek tako da prihvatim njegove uslove. Ipak se radilo o mom autoritetu. Mora da se zna ko je gazda, a ko je ljubimac. Odlučio sam da probam sa cenkanjem:
- Dve konzerve Whiskasa za taj bezvezni ključ – to je sasvim fer ponuda!
Naravno, blefirao sam.
- Ne dolazi u obzir. Dve konzerve če mi trajati desetak dana, a posle opet da jedem ono sranje koje mi inaće daješ? Znaći, zaboravi!
- Dobro, dobro, tri konzerve i jedna plišana igračka... nešto poput Tigarmiša koga si nedavno iskidao?
Ovo je bilo prihvatljivo, ostavljajući mi bar trunku autoriteta, neophodnu za dalje pregovore.
- Hmmm... pa, dobro 'ajde. Ali, da mi se poboljša opšti kvalitet ishrane u narednih šest meseci!
Ona suva hrana koju mi daješ ima ukus kartonske kutije. I to od recikliranog kartona. A taj je najgori.
- Dogovoreno! Samo požuri, frka mi je.
- I da mi trajno dozvoliš da koristim tvoj Facebook nalog!
U svakoj drugoj situaciji, sigurno bih mu odgovorio sa: „'apiš me za malog“ ili nekom sličnom psovačkom stih-pošalicom, jer to je pitanje časti, ali ovog puta za to nije bilo vremena. Morao sam da pristanem.
Gurnuo je ključ šapom, a ovaj je pao u sudoperu, odskočio i završio negde na podu. Iako je bio dan, bilo je oblačno i u kuhinji se skoro ništa nije videlo – kakav košmar unutar košmara! - pa sam morao da napipavam rukama po podu. Posle napipanih nekoliko buba, dve spajalice i para papuča za koji sam mislio da je odavno izgubljen, pronašao sam najzad i ključ. Što sam mogao brže, otključao sam vrata i potrčao ka vešu. Nadomak cilja spotakao sam se na lopatu koja je nemarno ležala na sred dvorišta i pao, licem u blato. Dok sam ustajao, konopac je pukao i skoro sav veš je završio u blatu oko mene. Samo jedna košulja pri samom kraju kanapa ostala je da visi par santimetara iznad tla. Dohvatio sam je i njome obrisao lice i ruke. U tom trenutku, sevnulo je i moglo se videti kao po danu, uprkos tome što je bio dan. Grom je udario gore, na Bulevaru, pretvarajući poslednji platan koji je igrom slučaja preživeo Veliku Seču u ugljenisano strašilo rascepano na pola.
Probudio sam se od jezivog sopstvenog krika „Neeeeee u plataaaaaaaaaan!“
Sutradan sam otišao u prodavnicu bele tehnike i kupio mašinu za sušenje veša. Što je sigurno, sigurno je. Ipak je ovo 21. vek. *
Zaboravio sam na Whiskas, a pred Žućom sam se pravio da se ničega ne sećam, jer me je strašno mrzelo da se vraćam do prodavnice.
On na to ništa nije rekao.
* Ipak je 21 vek – floskula koju je definisao inžinjer književnosti Predrag Rašula u svojim spisima o duhu vremena, kao:
" Ipak je ovo 21. vijek!
Omnipotentna rečenica za ekspresno omalovažavanje ciljane teme, pojave ili sagovornika uz minimum argumenata i retoričkih sposobnosti. Može da se nađe u svim bolje opremljeni prodavnicama demagogije.“