Miloje i Kristina

Upoznali smo se na fakultetu. Ona je prijavljivala neki ispit, a ja sam menjao sijalicu u holu. Nešto pre toga mi je pukla šema za dojave na kladionici, pa nisam više imao stalni izvor prihoda, a kad bi se sastavile obe penzije mojih matoraca, nije bilo ni za tri piva subotom uveče. I to u parku. (bez kaucije, nosio sam flaše od kuće, u zelenom cegeru). Njoj je ispao indeks, a ja sam sve video sa merdevina. Znate kako je dobar pogled sa pet metara visine! Usput sam video i da ima dobre sise, onako, baš izdašan dekolte. Sleteo sam sa onih merdevina kao Hrvati sa postolja za treće mesto 1995. kad su naši primali zlatne medalje, pokupio onaj indeks i potrčao za njom.

- Ej! Ej! Najlepša!

Okrenulo se njih deset, ali ne i Kristina. Time me je potpuno osvojila. Ne samo što je bila mačka i po, nego još i skromna. Pa ovo odma’ treba ženiti. Još ako zna da sprema punjene paprike... ali to već nije realno. Stigao sam je baš ispred studentske službe i potapšao po ramenu. Okrenula se i pogledala me je najlepšim sivo-zelenim očima koje sam ikada video. Dobro, to su bile prve sivo-zelene oči koje sam ikada video, ali to svejedno ne menja stvar. Malo se zbunila, nije joj bilo jasno šta hoću od nje, ali ja sam odmah prešao u napad, kao pravi muškarac, dakle, lovac:

- Ov... ovaj... mislim da je ovo... da, mislim da... u stvari, siguran sam... video sam... odozgo...

Ugledala je knjižicu u mojoj ispruženoj ruci. Uzela ju je, otvorila i nasmešila se.

- Mnogo ti hvala! Baš žurim da prijavim ispit. Tačno bih se ubila da sam sad izgubila indeks. Sačekaj me samo ovde, molim te, da predam ovo, pa te vodim na kafu u Plato! Važi?

- V... važi.

I bi tako. Otišli smo u obližnji kafić i raspričali se. Nju je moja životna priča neizmerno zabavljala. Svakako mnogo više nego mene. I primetio sam da me nekako čudno gleda. Verovatno je osetila da pred sobom ima jednog autentičnog potomka proletera, hrpu testosterona kakvu sigurno nije imala priliku da vidi među malobrojnim, ali zato veoma feminiziranim kolegama sa svog fakulteta. Mene je rakija opustila i ponovo sam bio onaj pravi.

- I šta kažeš, radiš kao domar kod nas? Kako to da te nikad do sad nisam primetila?

- Pa uglavnom dolazim uveče, kad završim sa fizikalijom preko omladinske. Znaš, oni džakovi cementa se ne utovaruju sami u kamion, kao što si verovatno mislila.

- Hahaha! Što si bezobrazan! Pa nisam ja baš toliko operisana od realnosti. Evo, na primer, videla sam jednom one Rumune koji stoje kod Vukovog spomenika i čekaju da ih neko pokupi da nešto rade.

- U, opasno! Jesi se uplašila?

- Nisam, bila sam u društvu jednog snažnog muškarca, pored koga sam se uvek osećala sigurnom.

- Nije valjda neka od ovih plačipički sa tvog fakulteta? Pa ove samo pogledaš mrko i odmah se rasplaču.

- Nije, to je bio moj tata. Moj dragi tata.

Momentalno se rastužila. Nisam smeo da se zakunem, ali učinilo mi se da je pustila i suzu.

- Izvini, nisam mislio...

- Ma nisi ti ništa kriv. Tata je umro pretprošle godine. I dalje osećam ogromnu tugu kad god pomislim na njega. Nešto krene da me guši, da mi pritiska grudi...

- Ne znaš ti šta je pravo pritiskanje grudi... ovaj, izvini, bilo je jače od mene.

Moje šale, iako prostačke, veoma su je zabavljale.

- Nemoj da se izvinjavaš, stvarno si jako zabavan. Samo tako nastavi. Evo, već mi je bolje.

- Pa ja ovako mogu ceo dan. Jesi sigurna da to želiš?

- Eh, ceo dan! Ne verujem ti. Moraćeš to da mi dokažeš.

- Tako, dakle. Dobro, šta radiš sutra?

- Sutra i prekosutra učim. Ispit mi je nakosutra. Ali posle ispita sam slobodna.

- Znači, petak. Kad otprilike?

- Oko 12.

- Vidimo se!

Otkazao sam fizikaliju planiranu za petak. Prežalio sam nisku dnevnicu i ne tako teška srca zamenio je za dan sa najlepšom devojkom koju sam ikada upoznao. I vredelo je. Samo sat vremena nakon što smo se našli, već smo se držali za ruke, šetajući Bulevarom. Sa Kristinom je sve išlo lako, toliko glatko da sam u jednom trenutku pomislio da je u pitanju skrivena kamera ili neki novi debilni rieliti šou.

- Je l’ ti smeta kad te ovako čvrsto držim za ruku?

- Ne smeta. Imaš isti stisak šake kao moj tata. U stvari, dosta me podsećaš na njega.

- Ne, stvarno, slobodno reci ako ti smeta. Mogu ja da te držim i za nešto drugo.

Bravo, tata, care! Ukapirao sam šta je u pitanju i zašto mi tako dobro ide. Obično bi me devojke otkačile u samo dve-tri grube reči. I to znatno ružnije od Kristine. Sa devojkama poput nje nisam ništa ni pokušavao. Nije imalo smisla.

(nastaviće se)

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.