Strava letnje noći

0

„Kada miriše na kišu, prostirao veš ili ne, svejedno će biti mokar.“
Feng Šui, IV vek p.n.e.

Bio je to strašan košmar. Sanjao sam kako mi je pokisao sav veš koji sam te večeri okačio, a prethodno sa mnogo deterdženta, omekšivača i ljubavi oprao. Naravno, mašinski, tako da ni tvrdokorne ni uporne mrlje nisu imale trunku šanse. Ipak je ovo 21. vek. *

Stajao sam kraj staklenih vrata ka dvorištu i nespretno petljao oko brave, dok je kiša pljuštala po mom vešu. Čiste bele majice na moje oči postajale su prljavo sive. Košulje i farmerke su se natapale, opterećujući konopac tako da se spustio skoro do zemlje. Morao sam nešto da uradim i to odmah, jer je bilo samo pitanje minuta kada će sva moja dragocena odeća završiti u blatu.

Odjednom sam shvatio da je to što pokušavam da uguram u bravu četkica za zube. U istom trenutku, pored mene je protrčao Žuća, sa ključem u zubima. Nisam uspeo da ga uhvatim jer se kao panter odrazio sa sudopere i naskočio na viseće kuhinjske elemente. Šanse da ga dohvatim bile su ravne izgledima fudbalske reprezentacije Srbije da osvoji svetsko prvenstvo, a vreme je isticalo. Pokušao sam sa tepanjem:

– Žućko, lutko, baci ključ, molim te! Ko je moj najdraži mačak?

Žuća nije delovao zainteresovano, pa sam probao još sa: „Ko voli mačiju hranu?“ uz prateći, imbecilno veseli izraz lica. Na to je digao glavu, spustio ključ pored sebe i hladnokrvno rekao, tipičnim zvezdarskim naglaskom:

– Whiskas, govedina. Eventualno piletina. Ćetiri konzerve. Dve sutra, druge dve iduče nedelje.
Iako sam u prvi mah bio zaprepašćen saznanjem da Žuća govori, nisam mogao da ne primetim kako meša č i ć, izgovarajući u stvari sve vreme neki glas između, neko kompromisno rešenje.

Tako se govorilo na staroj Zvezdari, a posebno na Bulbulderu. Pomislih: Da sam znao za govornu manu, nazvao bih te Sima. Ili Miki.

– Čekaj bre, pa ti govoriš?

– Da, ali to je sada manje bitno. Konopac samo što ti nije puk'o.

Bacio sam kratak pogled ka dvorištu. Bio je u pravu. Veš se oklembesio i samo što nije počeo da tone u blato. Međutim, nisam mogao tek tako da prihvatim njegove uslove. Ipak se radilo o mom autoritetu. Mora da se zna ko je gazda, a ko je ljubimac. Odlučio sam da probam sa cenkanjem:

– Dve konzerve Whiskasa za taj bezvezni ključ – to je sasvim fer ponuda!
Naravno, blefirao sam.

– Ne dolazi u obzir. Dve konzerve če mi trajati desetak dana, a posle opet da jedem ono sranje koje mi inaće daješ? Znaći, zaboravi!

– Dobro, dobro, tri konzerve i jedna plišana igračka… nešto poput Tigarmiša koga si nedavno iskidao?

Ovo je bilo prihvatljivo, ostavljajući mi bar trunku autoriteta, neophodnu za dalje pregovore.

– Hmmm… pa, dobro 'ajde. Ali, da mi se poboljša opšti kvalitet ishrane u narednih šest meseci!

Ona suva hrana koju mi daješ ima ukus kartonske kutije. I to od recikliranog kartona. A taj je najgori.

– Dogovoreno! Samo požuri, frka mi je.

– I da mi trajno dozvoliš da koristim tvoj Facebook nalog!

U svakoj drugoj situaciji, sigurno bih mu odgovorio sa: „'apiš me za malog“ ili nekom sličnom psovačkom stih-pošalicom, jer to je pitanje časti, ali ovog puta za to nije bilo vremena. Morao sam da pristanem.

Gurnuo je ključ šapom, a ovaj je pao u sudoperu, odskočio i završio negde na podu. Iako je bio dan, bilo je oblačno i u kuhinji se skoro ništa nije videlo – kakav košmar unutar košmara! – pa sam morao da napipavam rukama po podu. Posle napipanih nekoliko buba, dve spajalice i para papuča za koji sam mislio da je odavno izgubljen, pronašao sam najzad i ključ. Što sam mogao brže, otključao sam vrata i potrčao ka vešu. Nadomak cilja spotakao sam se na lopatu koja je nemarno ležala na sred dvorišta i pao, licem u blato. Dok sam ustajao, konopac je pukao i skoro sav veš je završio u blatu oko mene. Samo jedna košulja pri samom kraju kanapa ostala je da visi par santimetara iznad tla. Dohvatio sam je i njome obrisao lice i ruke. U tom trenutku, sevnulo je i moglo se videti kao po danu, uprkos tome što je bio dan. Grom je udario gore, na Bulevaru, pretvarajući poslednji platan koji je igrom slučaja preživeo Veliku Seču u ugljenisano strašilo rascepano na pola.

Probudio sam se od jezivog sopstvenog krika „Neeeeee u plataaaaaaaaaan!“

Sutradan sam otišao u prodavnicu bele tehnike i kupio mašinu za sušenje veša. Što je sigurno, sigurno je. Ipak je ovo 21. vek. *

Zaboravio sam na Whiskas, a pred Žućom sam se pravio da se ničega ne sećam, jer me je strašno mrzelo da se vraćam do prodavnice.

On na to ništa nije rekao.

* Ipak je 21 vek – floskula koju je definisao inžinjer književnosti Predrag Rašula u svojim spisima o duhu vremena, kao:

” Ipak je ovo 21. vijek!

Omnipotentna rečenica za ekspresno omalovažavanje ciljane teme, pojave ili sagovornika uz minimum argumenata i retoričkih sposobnosti. Može da se nađe u svim bolje opremljeni prodavnicama demagogije.“

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.