Kasni neprijatelj

U kratkoj šetnji do kafića Marija se setila da je ostala bez cigareta. Ne obazirući se na moje duhovite upadice („Pušači svih zemalja – prestanite!“) o tome kako je pušenje štetno i kako je možda baš ovo idealna prilika da ostavi taj strašni porok, skrenula je našu maršrutu ka obližnjoj prodavnici.

Bila je to jedna od tipičnih malih prodavnica na ćošku, nagužvana u 20 kvadrata, sa rafom po sredini, celom dužinom i policama na svim zidovima. Jedna kasa i jedna kasirka, ova druga stara gotovo kao i zgrada. A znamo koliko su stare zgrade u Kneza Miloša.

Marija je otišla pravo na kasu po cigarete, a ja sam obišao krug oko rafa, u potrazi za kikirikijem, da upotpunimo predstojeće pivo, jer pivo bez kikirikija je kao selo bez Infocentra za evropske integracije. Dok je ona plaćala, ja sam pronašao to što sam tražio i otišao na kasu. Ona je izašla i stala ispred, da ne pravi gužvu u ionako tesnoj prodavnici. To se ispostavilo kao kobna greška.

U trenutku dok je Marija izlazila, u radnju je ušla žena stara skoro kao i kasirka. Ova druga me je momentalno zaboravila i izgubila iz vida. Lice joj se ozarilo, jer, ne viđa se svakog dana stara drugarica koja živi u tom kraju i svraća u prodavnicu bukvalno svakog dana.

Kasirka se okrenula ka njoj i oduševljeno počela:

- Pa kako si mi, Mimice, dušo?

- Evo, nisam loše. Kako si mi ti?

- Evo, vidiš – nikako. Jesi bila u šetnji?

- Jesam, sad krenula kući, pa reko’ da svratim. Nije ni za šetnju, znaš kako je vruće napolju! Gola sam voda.

- Idi, lezi, što se naprežeš kad ne moraš? Ja da ne moram da radim, ne bih ni izlazila iz kuće! Al’ ko me pita, pa je l’ da?

Okrenula se ka meni, kao da traži potvrdu svojih reči. Ja sam samo podigao onu kesicu kikirikija u visinu grudi, u nadi da će je ugledati i shvatiti da ne stojim pored kase zato što sam retardiran, nego zato što bih da platim i da se razilazimo. Međutim, taj moj gest nije je ni najmanje zainteresovao, jer Mimica je u šetnji kupila i novu teget bluzu, koju je izvadila da se pohvali drugarici.

- Jaaaaaaao, prelepa je! Pošto si je platila?

- Sedamsto dinara.

- Pa to je džaba! Daj, kupi i meni jednu idući put kad budeš tuda prolazila, ljubim te?

- Nema problema. Nego, kako ti je Bata?

Nisam imao nameru da slušam izlaganje o prostati ili lumbagu kasirkinog muža, pa sam se indiskretno nakašljao, ne bih li joj skrenuo pažnju na sebe. Ispred prodavnice, Marija je već počela da sedi i dobija prve bore oko očiju. Ruku na srce, već je prevalila tridesetu, i vreme joj je bilo. Nije pristojno izgledati deset godina mlađe u ovoj zemlji, u ovakvoj, tradicionalno teškoj situaciji.

Ali avaj, moj kašalj bio je mačiji – nisu ga ni konstatovale.

- Dobro je, nego se prošle nedelje ušinuo kad smo vadili letnje stvari iz ormara. Uzeo kofer pun zimskih stvari, zamahnuo da ga digne na ormar i samo ga nešto preseklo. Ali sad je već bolje, počeo je i da hoda i eno ga...

U spoljnom svetu, Marija se u međuvremenu sigurno već verila, uzela stambeni kredit i upravo se useljavala u novi stan. Raspravljala se sa verenikom koji je na stepeništu nespretno ispustio kutiju sa posuđem među kojim su bili i njeni omiljeni tanjiri od arkopala koje joj je poklonila - u tom trenutku u budućnosti već tri meseca - pokojna baka.

Iznenada, nervozni muški glas prekinuo je kasirku u pola rečenice:

- Dobro gospođo, hoćete vi meni da naplatite ovo ili častite, pa da idem da vas ne zadržavam?

Obe su me zaprepašćeno pogledale i ućutale na dve sekunde, po prvi put od kako je Mimica ušla u prodavnicu. Prva je sebi došla kasirka, koja mi se ljutito obratila:

- Što ste tako agresivni? Je vi l’ ne vidite da pričam sa drugaricom?

- Vidim, gospođo. Nažalost. I vidim i čujem. I ja imam drugaricu koja me čeka ispred prodavnice i ako sad nastavite priču o Bati, bojim se da ću je zauvek izgubiti. Nego, dajte naplatite mi ovo pa da se razilazimo u dobroj atmosferi i da se više nikad ne vidimo.

Bez reči je otkucala kesicu kikirikija, istrgla novčanicu iz mojih ruku i bacila mi nekoliko novčića kusura na pult. Rekao sam samo: „Ne treba kusur, to vam je za divnu predstavu koju ste mi priredile.“

Napolju je Marija završavala ukucavanje autobiografskog romana u telefon. Za divno čudo, nije bila mnogo nervozna, valjda zato što je vreme bilo lepo, a i zato što vreme provedeno nasamo ispred prodavnice protiče i do četiri puta brže nego u društvu dve starije gospođe i uz njihove isprazne priče. Na pivu mi je ispričala kako ima novog dečka sa kojim kupuje stan u izgradnji i kako se iduće godine useljavaju. Tu sam je prekinuo:

- Znam. Nećeš verovati, ali kao da sam sve to već video svojim očima. Pazite samo na kutiju sa tanjirima koje ti je poklonila pok... ovaj, baka! Ej, kad smo već kod toga, kako ti je baka?