Preduzeće za derijalitizaciju

Iako mene nisu nagovarali da gledam, počeo sam već ozbiljno da brinem za njihovo mentalno zdravlje. Svi razgovori sveli su im se na to šta je starleta u afektu rekla matoroj pevačici i šta je reper uradio nepopularnom glumcu. Izgledali su i ponašali su se kao zombiji kojima je neko povadio mozgove.

A onda sam, jednog dana u novinama video sledeći oglas:

"Preduzeće za derijalitizaciju - povoljno prskamo vaše babe, dede, zabludele roditelje, zaluđenu decu, komšije, poznanike i prijatelje eliksirom trezvenosti. Pozovite odmah!

Oslobodite se unutrašnjih demona, vizija starletine guzice, maljavih grudi ostarele folk zvezde i ispraznih monologa i dijaloga primitivnih ljudi po promotivnim cenama! Akcija traje dok traju zalihe.

Dozvolite da vas derijalitizujemo! Ako je pravilo kuće, još sa vrata ćemo da se izujemo!"

Pozvao sam odmah, baš kao što savetuju u oglasu. Posle nekoliko kratkih pitanja – koliko ima inficiranih, a koliko tv prijemnika i kolika je površina stana – rekli su mi da će ekipa stići u roku od dva sata. I bi tako. Došla su dvojica momaka sa nekim mini-kompresorima na leđima i prskalicama.

- Gde su zaraženi?

- Šta mislite?

Momci su se nasmejali.

- Dobro, moramo da pitamo, tako su nas učili na obuci. Gde vam je televizor?

- Ovuda.

(old_image)

Zatekli smo uobičajeni prizor. Otac je negodovao zbog rečnika koji koristi stara folk-zvezda, a majka zbog odeće, ako se tako može nazvati ono malo tkanine što je prekrivalo starletine genitalije.

- Jeb’o te ko te vaspitao, stoko jedna nekulturna! Sto godina imaš, a izražavaš se kao običan ulični dripac, seljačino jedna!

- Ma on je zlatan, pusti čoveka! Pogledaj ovu... ovu... profuknjaču! Pa gola sedi pred milionskim auditorijumom! To je nevaspitanje! Šta li su te roditelji naučili, nesrećnice?!

- Tako je to kad zapustiš dete i nemaš pojma gde je i šta radi. Onda ispadne matora džukela ili kurva.

- Ne psuj! Je l’ ti malo ovog njihovog rečnika?

- Boli me kurac! Meni je ovo ventil, ovde se praznim od te negativne energije koju dobijam sa svih strana. Nemoj još i to da mi oduzimaš! Nego, gde li je onaj naš konj? Šta li radi? Sigurno opet smišlja neki glup način da se obogati.

- Mama, tata, molim vas za trenutak pažnje. Ovo su momci iz preduzeća za derijalitizaciju. Momci, ovo su zaraženi. Izvolite.

Derijalitizatori nisu gubili vreme. Imali su mnogo posla ovih dana, objasnili su mi usput. Pola grada je bilo zaraženo. Isprskali su prvo moje roditelje, a zatim, dok su ovi još zaprepašćeno brisali oči i lica, i televizor, koji je nakon kraćeg varničenja ispustio jedan plamičak i oblak dima. A onda se ugasio vo vjeki vjekova.

Prvi je sebi došao otac:

- Šta ovo bi? Jesmo mi to već mesec dana gledali neku idiotsku emisiju?

Majka je takođe bila izlečena:

- Jesmo. Ne mogu da verujem. Sine, šta se dešava u zemlji i svetu? Mi kao da smo bili u nekoj izolaciji.

Bilo mi je teško da poverujem u to što vidim, iako sam bio srećan. Nakon što smo kurtoazno ponudili momke kafom, a oni takođe kurtoazno odbili jer ih je posao zvao, ispratio sam ih do vrata.

- Dobro momci, odajte mi tajnu! Šta je u tim prskalicama?

- Ne smemo da pričamo o tome. Poslovna tajna. Ali mogu da ti kažem da je u pitanju široko dostupna supstanca.

Namignuo mi je, a zatim su otišli.

Na isprskanoj odeći mojih roditelja nije bilo nikakvih tragova hemikalija. Tečnost je bila bez mirisa. Takođe, nije se videlo ništa ni na njihovim licima.

Voda, to čudesno piće! Samo uništavanje televizora, uz malu pomoć placeba u vidu hladne vode po licu dalo je željeni efekat. Nisam žalio za troškovima usluge derijelitizacije i nabavke novog tv-a, jer u mentalno zdravom telu je i zdrav duh.