Ne ponizi se u porezu!
Da nesreća bude veća, u to vreme pomenuti porez je u proseku bio u visini od oko 3-4 pića po sopstvenom izboru, u nekom beogradskom kafiću. Takođe po sopstvenom izboru. Što je značilo da se radi ili o ljudima koji imaju problem sa autoritetima, ili su izvanredno tvrdoglavi, ili kombinovano. Ili, kao što ću saznati, imaju i gorih problema.
Ušao sam u jedan od bezbrojnih sličnih novobeogradskih ulaza u jednom od nekolicine sličnih novobeogradskih blokova i popeo se na treći sprat. Pozvonio sam na vrata neke buntovne građanke koja nije uzela rešenje o porezu kada je trebalo. Više uručenja značilo je više novca u mom džepu, a u mladim i ludim ranim dvadesetim svaki dinar je dobrodošao, jer ni u to vreme nigde nije bilo besplatnog alkohola.
Na prvo zvonjenje niko se nije odazvao, ali, motivisan isključivo gramzivošću, pokušao sam ponovo. I ponovo. Posle petog zvonjenja, sa one strane vrata začuo se glas koji je i zvučao prilično onostrano:
- Kooo jeeee?
Sudeći po vremenu odziva i glasu, žena je mogla biti nosilac albanske spomenice, a možda i učesnica u balkanskim ratovima. Osetio sam toplinu te časne starice koja mora da se strašno napatila u životu, čak i ovako, kroz zatvorena vrata.
- Dobar dan, gospođo! Imam nešto za vas. Otvorite, molim vas!
- Ne pada mi na pamet! Ko si ti? Šta hoćeš?
- Hoću nešto da vam uručim, šalju vam iz opštine jedno rešenje.
- Kakvo rešenje?
- Poresko.
Osećao sam njen pogled kroz špijunku i osećao sam se glupo. Hoće to u ranim dvadesetim. A i gospođa nije baš odavala utisak srdačne starije osobe kakav sam, ničim izazvano, na početku stekao.
- Ne verujem ti ništa. Ružan si.
- Eto vidite, gospođo. Klasična predrasuda. Ako sam ružan, onda sigurno i lažem, je l’ da?
- Da!
- E pa gadno grešite. Glupo je što to moram sam da kažem, ali pošto nema nikoga da vam kaže kakav sam, evo reći ću: ja sam vam duša od čoveka i pravi unutrašnji lepotan.
- Kako ja da znam da si ti stvarno iz opštine? Je l’ imaš neku značku, neku legitimaciju?
- Nemam. Ja sam samo ubogi honorarac, nisam čak ni student, nezaposlen sam i radim ovo da bih preživeo.
- Lažeš! Sigurno ti trebaju pare za drogu i alkohol. Pričala mi je unuka pre tri godine, kad je poslednji put bila kod mene, da se to sad prodaje svuda po gradu.
- Gospođo, naopako! Zar vam ja delujem kao alkoholičar i narkoman?
- Deluješ mi. I ružan si.
Babuskara nije odustajala od insistiranja na mom fizičkom izgledu. Ali nisam ni ja imao nameru da odustanem od uručenja bez borbe. Odlučio sam da pokušam da udarim na empatiju, obilato koristeći patetiku. Prisećao sam se svih tekstova pesama Đorđa Balaševića koje sam znao.
- Dobro gospođo, pa nisam ja došao da me vređate. Ja nisam luzer, o naprotiv!
- Ne znam ja zašto si došao, ali kad si već tu, što da ti ne kažem?
- Pa i to što kažete. Dakle, činjenično stanje je sledeće: ružan sam, mlad, nezaposlen i treba mi vaš potpis da ste primili ovo rešenje. Inače sutra neću imati za hleb. A porodica mi broji devet gladnih usti. Pardon, usta.
- Odakle tebi porodica? Koja te je to htela, tako ružnog, svega ti?
- Slušajte, gospođo, moja žena je mogla da bira između nas desetorice i izabrala je baš mene. Njeni su hteli da je udaju za nekog bogataškog sina, ali ona je odbila. Rekla je „džaba bilo konja vranih...“, ovaj, rekla je „džaba mi sve, kada nisam s onim koga volem“. Pardon, „koga volim.“
- Hahaha! Kakvi li su tek bili ostali?
- Lepi. A poneki čak i pametan. Eto.
- E sad ti tek ništa ne verujem.
- Evo pogledajte, sad ću vam pokazati to rešenje. Pogledajte pažljivo kroz tu špijunku! Je l’ vidite šta piše? Re-še-nje o vi-si-ni po-re-za na...
- Ne vidim ja baš tako dobro, imam veliku dioptriju.
- Kako onda vidite da sam ružan?
- To se vidi i sa dioptrijom.
Već mi je dosadilo ovo natezanje. Izgledalo je da od ove ogavne, sarkastične vreće kože i kostiju neću dobiti ništa osim uvreda. Zaustio sam u nameri da joj izgovorim najstrašniju bujicu i najduži niz pogrdnih reči koji je čula u životu, računajući i komunikaciju sa za vređanje i ratovanje uvek raspoloženim Bugarima:
- Slušajte vi...
U tom trenutku, začulo se okretanje ključa u bravi. Pomislio sam da je mojim mukama kraj i da je najzad popustila i odlučila da posluša ono malo zdravog razuma što joj je ostalo. Međutim, čulo se samo kako se brava okreće dva puta. I onda ništa.
- Gospođo? Gospođo?
- Šta je, rugobo?
- Jeste vi to otključali vrata? Otvorite, slobodno, samo još potpis. Ja vama dam vaš primerak, uzmem opštinski, pa da se rastajemo.
- Jesi ti lud? Zaključala sam za svaki slučaj i drugu bravu. Baš si mi sumnjiv, tako ružan i sa tom neubedljivom pričom. Sigurno tako pljačkaš jadne, naivne starice. Ali, kod mene si se malo zeznuo, dečko. Ja jesam stara, ali mozak mi i dalje savršeno radi!
- Hoće to pred smrt, znate...
- More marš, đubre jedno! Marš! Sad ću da zovem policiju!
- Zovite ih slobodno, ali da znate – kad oni dođu, moraćete da otvorite vrata. A onda ćete morati i da mi potpišete ovo, jer ćete u suprotnom prekršiti zakon. Cvrc!
- E onda neću da ih zovem.
- Mudra odluka. Dajte, potpišite mi to, stvarno, imam još mnogo ljudi da obiđem. Nemam toliko vremena. Shvatite me!
- Shvatam te. Mrzi te da se trudiš i da budeš vredan, pa pljačkaš stara i bespomoćna lica. Lakše je tako.
- Gospođo, tako vam unuke, otvarajte! Zar vam ona nije objasnila koliko je nama mladima teško da nađemo pošten i iole plaćen posao? Je l’ ona radi negde?
- Ne radi. Ona je sponzoruša, ili kako već reče. Ima nekog mamlaza, taj joj sve plaća. Izdržava je, voda po morima i po Evropama. Boli je dupe ono osunčano.
- Blago njoj. A pogledajte mene! Nosim ova rešenja po vrućinčini, objašnjavam nedokazanim ljudima i izlapelim babama da treba to da uzmu i plate, jer se radi o sitnim parama. I evo šta dobijam. Uvrede, nerazumevanje, pretnje, svako mi priča o svojim problemima, a mene niko ni ne pokušava da razume.
- Jadan ti. A na sve to si još i ružan k’o lopov.
To je bila kap koja je prelila čašu. Ostalo mi je još samo jedno.
- E sad je bilo dosta! Sad ja idem po policiju! Pa da vidimo ko je ružan, ko je lopov, a ko je matora drtina koja će da potpiše poresko rešenje kao bela lala!
- Stani, dečko! Nemoj tako! Što se odmah vređaš?
- Dosta mi je i vas i vlasnika argentinskih doga i ludaka sa vazdušnim puškama i nimfomanki u četvrtoj mladosti! Svega mi je dosta! Vraćam se ubrzo, ne menjajte stan!
Malo sam se udaljio od vrata, izašao joj iz vidnog polja i simulirao bat odlazećih koraka. Nakon desetak sekundi, ponovo se začula brava i vrata su se otvorila. Naborana staračka faca oprezno je promolila poduži nos u hodnik. Odgurnuo sam je malo u stranu, uleteo u predsoblje i zatvorio vrata za sobom. Baba nije stigla ni da zucne. Vidno je drhtala i gledala me je u strahu, a znamo da su u strahu velike oči. Njoj su izgledale još veće, jer je imala naočari sa staklima debljine dna prosečne tegle za zimnicu.
- Dajte ruku ovamo! Odmah!
Ispisao sam njenom drhtavom rukom jedno nečitko „X“ preko mesta predviđenog za potpis, ocepio primerak za opštinu i trijumfalno izašao, zalupivši vrata. Od siline treska, sa vrata je spala pločica sa prezimenom. Sagnuo sam se, podigao je i ubacio u džep. Moj prvi trofej iz ličnog rata protiv armije ludih, tvrdoglavih i nerazumnih.
Kada sam kasno uveče stigao kući, izvadio sam pločicu, sa namerom da je okačim na zid. Pretrnuo sam. Na pločici je pisalo „Petrović“, a bio sam siguran da je na rešenju stajalo neko sasvim drugo prezime. Dograbio sam torbu, prekopao je i među malobrojnim potpisanim primercima rešenja našao ono sa drhtavim iksom. Jovanović. Dao sam babi pogrešno rešenje! Karma je kurva, izvin’te me što psujem.
Roditelji su mi upali u sobu dok sam cepao poslednje nepotpisano rešenje, usput gutajući komade prethodno pocepanih. Sutradan su me poslali kod rodbine u selo, da se malo oporavim.