Dosije Ш

Dok sam ja zadivljeno posmatrao ovo čudo tehnike i tražio bolji naziv za njega, sa donje strane su se otvorila vratanca iz kojih je izašao plavičasti zrak. U stvari, ja sam samo pomislio da je zrak. Bila je to neka plava sluz, neka grozna gusta i lepljiva tečnost koja me je povukla na gore i usisala pravo u leteći poslužavnik. Dok sam sa gađenjem stresao plavu ljigavštinu sa sebe, oko mene se okupilo desetak vanzemaljaca. Prvo što mi je upalo u oči bila je njihova neobična odeća. Imali su samo uske trake roze tkanine oko članaka na nogama i rukama, kao i oko struka. Lepa kombinacija, pomislih: roze i zelena. Imaju osećaja za estetiku. Bili su visoki, sigurno oko dva i po metra svaki, ali neobično mršavi za tu visinu. Delovalo je kao da će se svakog časa slomiti. Teško bi uspeli kao košarkaši. Možda kao odbojkaši, u najboljem slučaju. Zapitao sam se ko li je njih prozvao „mali zeleni“. Mora da su sleteli kod afričkog plemena Masai. Imali su ogromne svetlozelene oči ali nisu treptali, kao i usta koja se nisu pomerala.

Zato me je začudilo kada sam u glavi niotkuda začuo:
– Kude si, Zemljanine!

Otkud vanzemaljci da govore sa južnjačkim akcentom? No, šta je, tu je. Nisam želeo da budem nepristojan, pa sam odgovorio naglas:

– Evo me, gde ste vi? Kako ste? Šta radite?

Nastalo je neko komešanje i nakon desetak sekundi, opet se začulo:

– Dobro smo, koje i tebi želimo. Ne moraš da govoriš naglas, dovoljno je samo da pomisliš, mi komuniciramo telepatski.

Ovog puta naglasak je ličio na moj. Naglasak. „Kako su prilagodljivi, mamicu im“ pomislih.

– Šta tačno znači „mamicu im“?
– Ovaaaaj, ništa, znači nešto kao „svaka im čast“, samo je ovo još veći stepen divljenja.
– Moraćemo da dodamo ovaj izraz u našu bazu. Ovaj prethodni sagovornik koga smo imali u
Leskovcu nam nije ostavio previše bogat fond reči. Srećom, domogli smo se nekih snimaka popularne serije „Dnevnik“ koja se toliko gleda kod vas, pa smo odatle izvukli još mnogo toga.

– Ništa ne brinite, ja imam bogat fond reči. Od mene ćete verovatno dosta toga naučiti.
– Mamicu ti, Zemljanine!

Suzdržavao sam se da se ne nasmejem. Srećom, nastavili su sa pitanjima, pa nisam morao mnogo da se trudim.

– Došli smo u miru, da prikupimo što više podataka o vašoj civilizaciji. Nemamo nikakve zle namere, samo želimo da saznamo više o drugim planetama i načinu života na njima.
Postavićemo ti neka pitanja, a onda te vratiti kući. Imamo samo jednu molbu za tebe: da o ovome ne pričaš nikome! Ne želimo da se za nas ovde sazna pre vremena.

– Ne brinite, nikome neću reći ni reči! Časna zemaljska reč!
– Hvala! Mamicu ti!
– Nema na čemu. Nego, je l’ smem ja vas da pitam nešto, pre nego što počnete sa pitanjima?
– Naravno.
– Zašto ste izabrali baš Srbiju za prikupljanje podataka?
– Informacije koje smo imali od ranije govore nam da je ovo kolevka civilizacije i naroda. Osim toga, ovde ima toliko stvari koje ne razumemo, da smo zaključili da, ako uspemo da shvatimo Srbe, posle toga ćemo i sve ostale shvatiti bez po muke.

– Pa dobro, ima smisla, priznajem. Dajte ta pitanja, pa da se rastajemo! Strašno mi se pije kafa.
– Prvo pitanje: zašto ljudi kod vas pridaju toliku pažnju marginalcima?
– Ne znam na koje marginalce konkretno mislite? Toga kod nas ima u izobilju.
– Na primer, na učesnike rieliti emisija.
– Hm. Dobro pitanje. Mislim da ljudi njih pomno prate jer im je lakše kada vide da ni drugima nije bolje. Valjda vole da gledaju ljude sa svim mogućim manama i tek ponekom vrlinom. Tako sami sebi izgledaju bolji nego što jesu. Valjda je to u pitanju, linija manjeg otpora. Umesto da popravljaju sebe, oni se porede sa drugima, lošijima.

– Hvala. Drugo pitanje: zašto stalno birate loše predstavnike da upravljaju vašom državom? Da li i to ima neke veze sa ovim prvim?
– Samo donekle. Na to već nemam konkretan odgovor. Ja politiku vidim kao filter, kroz koji na kraju do vrha prođu samo najgori među najgorima. Onda se tu u stvari uvek bira manje od dva ili tri zla. Političari su, znate, ljudi koji kradu, lažu, varaju i petljaju. I to ne samo ovde. Tako je u celom svetu.

– Ti koncepti nisu nam poznati. Šta znači lagati? I krasti?
– Kako to mislite, nisu vam poznati? Kod vas se ne laže? Lažete me!
– Ne, stvarno nemamo to. Postoje neki pisani tragovi o tome da je pre mnogo milenijuma i kod nas bilo laganja, ali nisu dovoljno jasni da bismo mogli da rekonstruišemo kako je to tačno funkcionisalo i čemu je služilo.
– Hajde da pokušam da vam objasnim. Recimo, vi želite da izvučete neku ličnu korist, a ne možete to da postignete samo sredstvima kojima raspolažete. Jednostavno, niste dovoljno pametni ili sposobni. Onda možete da pokušate da lažete, ili plasirate neistinite informacije drugima koji bi mogli imati uticaja na to. Ili, uradili ste nešto loše, pa izmislite lažno opravdanje pred drugima. Razumete?

– Donekle. A krađa?
– To je prisvajanje nečega što nije vaše, ali vi recimo smatrate da vam to i te kako pripada. Na primer, novac, stan, automobil, nečija žena…
– Žena? Kako žena može da vam pripada?
– Dobro, ne bukvalno, ali recimo, to je tuđa žena, a vi mu zavidite jer je želite za sebe. Ljudi su gramzivi. To u suštini i pokreće ovaj svet.
– Kod nas žena ne može da bude tuđa. Ničija, samo svoja. Naša civilizacija funkcioniše po sasvim drugim principima.
– Blago vama. A kako funkcioniše? Recite mi bar nešto, ionako neću nikome ništa da ispričam. Zakleo sam se.
– Kod nas nema laganja, nema zavisti, nema krađe. Svi su slobodni i nezavisni i pokušavaju da unaprede civilizaciju koliko god mogu. Svako doprinosi u skladu sa mogućnostima.
– Čekajte, a neki primarni nagoni, nešto? Seks?
– Nemamo ni to, ali videli smo na osnovu prikupljenog materijala da vaša civilizacija time obiluje. Posebno ova zemlja.

– Kako se onda razmnožavate?
– Ne razmnožavamo se. Mi živimo večno. A ima nas tačno toliko koliko je neophodno. Veliki Um je pre 30 milenijuma isprogramirao…
– E pa, lako je tako pametovati! Čik vi živite samo 50-60 godina, a budite tako fini, pošteni i društveno-korisni! Dajte još neko pitanje ako imate, ili da idem. Puca mi glava. Hoće to kad ne popijem kafu ujutru.
– Još samo jedno pitanje. Koji je smisao života?
– Nemojte mene sa tim pitanjem, molim vas! Kako bih ja mogao da znam koji je smisao života? Ja živim u Srbiji!
– Dobro. Sada ćemo te vratiti kući, Zemljanine. Hvala i – mamicu ti!
– Nema na čemu, mamicu vam vanzemaljsku! Dođite mi opet, ali ne ovako rano! Dođite posle 10!
Nakon što me je ljigava materija nežno spustila nazad na beton, očistio sam odeću od nje. Setio sam se obećanja datog vanzemaljcima da ću čuvati njihovu tajnu. Međutim, ovo je ipak bila prilika koja se ne propušta. Teška srca, dohvatio sam mobilni telefon i pozvao redakciju jednog uglednog tabloida:
– Ljudi, nećete verovati šta mi se upravo desilo! Ovo može da promeni tok budućnosti! Pošaljite odmah reportera kod mene! U stvari, nemojte odmah. Za 20 minuta. Moram da popijem kafu.

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.