OTUĐENOST: Žive i umiru potpuno sami

Koliko je otuđenost zahvatila velike gradove, a ubrzano se širi i po unutrašnjosti, pokazuju sve češći slučajevi ljudi koji umiru sami, u stanovima, a da danima niko i ne primeti da ih nema. Komšije jedni drugima više ne svraćaju na kafu, deca sa sprata više ne obilaze ostarele sustanare da ih pitaju treba li im šta iz prodavnice, deca zaboravljaju roditelje.

Tako se i desi, kao prošle nedelje u Novom Sadu, u Balzakovoj 1, da u stanu na 11. spratu, budu pronađeni mrtvi majka i sin. Sofiju Sedlar (78) i Borisa Kazincija (53) našli su policija i hitna pomoć kada su njihova tela već počela da se raspadaju. Pretpostavlja se da je sin preminuo prvi, zbog srčanih problema, a nepokretna starica umrla je od gladi. Komšije su ih otkrile tek kada je zgradom počeo da se širi nesnosan smrad. Slučaj nije usamljen.

Podaci Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu pokazuju da starijih od 65, bolesnih, koji žive sami ili sa nemoćnim bračnim drugom u Srbiji ima najmanje 38.600. „Tamna“ brojka je sigurno veća. Ali, usamljenost pogađa i mlade, koji se sve više zatvaraju u virtuelni svet kompjutera.

„Otuđenje je sve veće, a razlozi kompleksni“, primećuje sociolog prof. dr Ljubiša Despotović. „S jedne strane tu je razoren sistem vrednosti, koji je decenijama u tranziciji. Socijalistički je srušen, a novi nije izgrađen. S druge, tu su egzistencijalni problemi, siromaštvo, jurnjava za poslom. Imamo i transfer negativnog standarda življenja preuzet sa Zapada: otuđenu komunikaciju, sebičnost, ne poznajemo pojam solidarnosti, ne brinemo o bližnjima...“

Savremena država neguje pojedinca koji će se zatvoriti u svoj mali svet, ophrvan kreditima i golim preživljavanjem, i neće imati ni snage ni volje da „talasa“. Tako smo i došli u situaciju da će tek retki pozvati policiju kad čuju zlostavljanje u stanu pored. Većina će pojačati televizor.

Psiholog Vladan Beara potvrđuje da su se socijalne veze izgubile i da postajemo armija usamljenika, okrenutih sebi i ličnim problemima.

„To je u interesu samo velikim korporacijama, koje razvijaju potrošački mentalitet i neguju nesrećnog pojedinca koji će tugu lečiti u šoping-molovima“, objašnjava Beara, i konstatuje da se ti ljudi osećaju bespomoćno. I kada pokušaju da se druže, svako priča o svojim problemima. „U takvim situacijama sve češće prekidaju kontakte sa prijateljima i poznanicima. Ne vide smisao druženja, nema smeha, šale.“

Sociolog Ana Pajvančić kaže da su ljudi u velikim gradovima, poput Beograda i Novog Sada, skloni da misle da će o stvarima uvek brinuti neko drugi:

„I ranije je bilo otuđenosti, međutim, sada u eri interneta, informacije brzo dospevaju u javnost, pa se čini da je ovakvih slučajeva smrti sve više.“

Pojedini stručnjaci otuđenost pripisuju tome što sve manje vremena provodimo kod kuće, a krug onih sa kojima delimo slobodno vreme biramo na osnovu profesije ili interesovanja, a ne iz komšiluka.

Savremenim načinom života najviše su pogođeni stari, koji žive sami i bolesni. Dve trećine njih ima dom na selu, i tu je naročito veliki broj zdravstveno ugroženih, konstatuju u Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu. Više od polovine su žene, najčešće udovice.

Izvor: Novosti