1983. (prvi deo)

Glupavi mobilni opet nije zvonio. Napipavao sam po krevetu, noćnom ormariću i po podu oko kreveta dokle sam mogao da dosegnem, ali nigde ga nije bilo. A baš sam hteo da ga prezrivo pogledam u onaj minijaturni displej i zapretim mu da će idući put kada zataji u buđenju leteti pravo u kantu. Bio sam nepravedan. Nije telefon kriv što se ja toliko vezujem za stvari, pa već pet godina ne menjam uređaj koji je vreme odavno pregazilo.

Još iz kreveta, primetio sam i drugu neobičnu stvar za to jutro. Na stolu je, umesto novog LCD televizora, kupljenog pre samo tri meseca, stajao prastari crno-beli, sa katodnom cevi. Otkud on ovde? Zar ga nismo dali nekome da ga nosi na plac, ili tako negde, još pre raspada SFRJ?

Već prilično zbunjen, ustao sam i počeo žurno da se spremam. Kao da je još nešto bilo drugačije u sobi. Dugo nisam mogao da shvatim šta, a onda, u jednom lucidnom momentu dok sam obuvao teget čarape na romboide za koje sam mislio da sam ih bacio pre najmanje deset godina, sinulo mi je: nigde nije bilo kompjutera! Umesto njega, na stolu je stajala hrpa knjiga.

Šta je ovo, jesam ja to opljačkan? Ali koji bi lopov bio tako dobar da mi dotera stari tv, ko zna odakle, umesto novog i ovolike knjige umesto kompjutera? Teško da je to bilo u pitanju.

I u kupatilu me je sačekalo malo iznenađenje. Nigde nije bilo električnog brijača. Da nesreća bude veća, nije bilo ni onog običnog, ali sa više nožića. Iskopao sam iz ormarića jedan za jednokratnu upotrebu i teškom mukom se, uz nekoliko posekotina, obrijao njime.

Kada sam izašao na ulicu, žurnim korakom ka autobuskoj stanici, još nešto mi je odudaralo od ustaljene slike svakodnevice. Pa da! Bilo je toliko Zastavinih automobila, kao da je u pitanju snimanje nekog filma. „Kečevi“ i „Fiće“ zujali su ulicom, kao navijeni. Tu i tamo poneka stara Škoda. A onda je naišao i autobus. Zeleni. Čekaj bre, zar autobusi nisu žuti već godinama? Ili bar većina.

U autobusu sam utvrdio da nisam poneo BusPlus legitimaciju. Sad je, po nepisanom pravilu, svakog časa odnekle trebalo da iskoči i kontrolor. No, nije ga bilo. Eto, bar nešto od jutros da pođe kako treba. Tek što sam to pomislio, autobus je, umesto da skrene levo na raskrsnici, produžio pravo. Dok sam, kroz nešto manju gužvu nego obično, stigao do vozača, primetio sam i stari narandžasti automat za ponišavanje karata za više vožnji, popularnih „pantljičara“. Odakle li su iskopali ovaj muzejski primerak autobusa? Da nije ovo i dalje snimanje onog istog filma?

Ma nije, neko bi do sada već ukapirao da nisam deo ekipe i oterao bi me sa seta. Pitao sam vozača kad su opet promenili liniju, a on me je samo bledo pogledao. Sišao sam na prvoj stanici i krenuo peške nazad ka raskrsnici na kojoj su se putevi autobuski i moji razišli, ne bih li uhvatio nešto što ide ka firmi.

Sa druge strane ulice sam ugledao nešto što me je nateralo da dva puta protrljam oči. Ionako se nisam ljudski ni umio, zbog žurbe. Bio je to crveni PKB-ov kiosk za viršle, kakav nisam video već tridesetak godina. Jednostavne i prijateljske konture ovog montažnog objekta svojim dizajnom prosto su pozivale gladne putnike namernike da svrate i zagrizu u sočne, vruće viršle nesumnjivo sumnjivog kvaliteta. Zajedno sa svežim zemičkama i senfom, predstavljale su pravu poslasticu za sve sa holesterolom vrednosti od 7 do 77.

Sad sam siguran – snima se film. Ovolika količina slučajnosti prosto nije moguća. Ni kiosk štampe pored nije delovao ništa novije od ovog za viršle. Bacio sam pogled na ono što se nalazilo u njemu i kada sam ugledao Zagora, Alana Forda, Mister Noa i Stripoteku, bilo mi je jasno da je u pitanju autentični kiosk iz osamdesetih godina prošlog veka, ili, kako smo govorili pre dvehiljadite, „iz osamdesetih“. Naslovi u dnevnim novinama poput: „Stabilizacija već daje rezultate“, „Nastavlja se restrikcija, i ove nedelje redovna isključenja“, „Plavi sutra na Poljudu. Preko Bugara do Francuza.“ i „Sušić: Zapeti smo kao puške!“ bili su dovoljni da kao bez duše ugrabim prve novine koje su mi se našle pri ruci. Datum na njima je bio 20. decembar 1983.!

Osetio sam iznenadnu slabost praćenu vrtoglavicom, jer nesreća nikad ne ide sama. Odmah za njima, počeo je i napad panike. Mašio sam se rukom za džep, da pozovem hitnu pomoć sa mobilnog, ali njega naravno nije ni bilo. Ni džepa, ni telefona. Kakve su ovo pantalone? Kratak pogled naniže otkrio mi je besprekorni kroj Yumco konfencije. Pantalone bež boje iz nekog razloga nisu imale levi džep, samo desni. Kroz glavu mi je proletelo još samo: „Mora da su nešto serijski pogrešili kod modela za izvoz, pa rasprodali u lokalu. Šta zna naš narod šta su pantalone.“

A zatim sam izgubio svest.

(nastaviće se)

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.