1983. (drugi deo)
Otvorio sam oči i ugledao situletu krupne žene koja se sprema da me ponovo ošamari:
- Ne! Budan sam, svestan sam! Nemojte više, molim vas!
- Dobro je, presekla sam se kad sam videla kako padaš tu ispred kioska! Uplašila sam se da nisi umro. Još nisam ni pola novina prodala, samo mi još trebaju hitna pomoć i policija ovde...
- Ne brinite, evo, već mi je bolje. Uhvatila me je neka nesvestica, ne znam šta mi bi.
- Je l’ možeš da ustaneš?
- Mogu, evo vidite.
- A je l’ možeš da hodaš?
- Mogu i to.
- E onda, hodaj! Briši odavde! Kući, pa se tamo onesvešćuj!
- Recite mi, pošto je „Politika“?
- Deset dinara, kao i uvek. Samo petkom je dvanaest, zbog tv dodatka. Ti k’o da si pao s Marsa.
- U neku ruku i jesam, da znate. Daćete mi jednu, molim vas! Jao, izgleda da su mi pare ostale u drugim pantalonama...
- Nema problema, samo ti idi obuci druge pantalone, pa dođi! Sačuvaću ti ja novine.
- Znate kako, stvarno mi je nezgodno da idem nazad kući pa da se vraćam, jer već prilično kasnim na posao. Uzeću ja ovo sad, pa ću svratiti posle posla da vam donesem pare.
Rekavši to, istrgao sam jedan primerak novina sa pulta kioska i potrčao uzbrdo koliko su me noge nosile. Srećom, žena je bila previše troma da bi mogla da juri za mnom, ali grlo je i dalje odlično služilo, jer sam i 200 metara dalje čuo njene urlike:
- Lopoooov! Ljuuuudiiii, lopov! Milicijaaaaa! Otkide mi deset dinara deci od usta!
Zašavši iza ugla, usporio sam hod i nabacio nevino-iznenađeni izraz lica „šta se to dešava, ko li to toliko viče?“ Smotao sam onu „Politiku“ u rolnu, stavio je ispod miške i nastavio da koračam ka firmi. Opet je sve delovalo zbunjujuće. Prodavnicama, za koje sam bio siguran da su još koliko juče bile tu, nije bilo ni traga. Umesto modernog supermarketa, tu je bila Gorica koja mi je izgledala kao predratna. Mislim na period pre Drugog svetskog rata. Umesto kineskog restorana, starinska kafana, a umesto prodavnice polovne odeće bila je neka zanatska radnja koju čak nisam ni prepoznao. Mora da je u pitanju bio neki davno zaboravljeni i izumrli zanat. Konzumerizam, masovna proizvodnja i savremeni način života odneli su mnoge žrtve, među kojima i zanatlije. Nikome više nije bilo isplativo da šije odela po meri, kada su konfekcijska bila i po tri puta jeftinija. Sada opet nisam verovao da se radi o snimanju filma, jer bi bilo i previše da se za potrebe snimanja potpuno izmeni izgled nekoliko ulica. Ali, šta se onda dešavalo?
I pored mnogih odgledanih naučno-fantastičnih filmova na temu povratka u prošlost, ili pak budućnost, bilo mi je teško da poverujem da sam se vratio trideset godina unazad. Ipak se nije dešavalo svakog dana da legnete u nazovi demokratskoj državi, izmrcvarenoj i opustošenoj tranzicijom, a ustanete u jednoj socijalističkoj, koja se polako, ali gadno budi iz četrdesetogodišnjeg sna o bratstvu, jedinstvu i ravnopravnosti. Pitanja koja su mi se prva nametnula po prirodi stvari bila su: kako i zašto? Kao i: kako da se vratim u sadašnjost? Ali to tek nakon što odgovorim na prva dva.
Da bih sebi odgovorio na njih, prvo sam pokušao da se prisetim svega što sam znao o prvoj polovini osamdesetih. I nije bilo mnogo toga, osim lepih uspomena na školske dane. Te godine sam išao u drugi razred. Dakle, u ovom trenutku sam imao 7 godina, talenat i ljubav prema fudbalu. Ne, to ne vredi. Dalje? Solidno poznavanje domaćeg roka koji je u to vreme bio na svetskom nivou. Ni to nije neka polazna osnova. Sećao sam se i restrikcija zbog kojih su nas puštali iz škole u popodnevnoj smeni i još nekih nuspojava stabilizacije, kao što su redovne nestašice kafe, šećera, ulja i još nekih namirnica po koje su me roditelji slali u prodavnicu. A da, bilo je i bonova za koješta. Sve to zajedno i dalje mi nije delovalo kao smislena celina. „Politika“ pri ruci takođe je bila potencijalni izvor korisnh informacija. Seo sam na prvu klupu na koju sam naišao, otvorio predimenzionirani, najstariji dnevni list na Balkanu, i počeo da ga listam.
(nastaviće se)