Pero Galić (Opća opasnost): Nadamo se koncertima u Srbiji

Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Upravo ovom starom narodnom vodio se vaš novinar pri odluci da, pre nekoliko dana, zapuca na koncert Opće opasnosti u Osijeku, u sklopu tradicionalnog festivala ’Dani prvog hrvatskog piva’. Druge nije bilo, bar za sada, jer još uvek nema najava da će grupa iz Županje koja poslednjih godina, po povratku na scenu, doživljava najslavnije trenutke, preći granicu kod Šida i krenuti ka Beogradu i drugim gradovima u Srbiji.

Za neupućene – bend je devedesetih objavio tri zvanična albuma sa, pokazalo se, neprolaznim hitovima kao što su ’Jednom kad noć’, ’Treba mi nešto jače od sna’, 'Nebo', ’Mjesečar’, ’Srce zna’.... Usledila je, ipak, pauza – za to vreme frontmena Peru Galića mnogi su upoznali kao pevača Divljih jagoda, da bi se priča oko Opće opasnosti ponovo, još mnogo uspešnije nego u prvoj fazi, zakotrljala pre pet godina, i kulminirala povratničkim, hitovima krcatim albumom ’Vrati se na svjetlo’. Po skromnom mišljenju dolepotpisanog – jedno od najboljih regionalnih rok izdanja ovog veka.

Sve u svemu – pregršt tema za osiječku priču sa izuzetno ljubaznim i predusetljivim Perom, a takvi su i svi ostali članovi benda – Žiža, Sojka, Kameni, Igor i Bani.

‘UZALUD SUNCE SJA’ NAS JE VRATILA U ŽIVOT

Da li je bilo teško vratiti se na scenu posle toliko duge pauze ?
-Koliko smo se bojali da može da bude problem – uopšte nije bilo. Pesma ’Uzalud sunce sja’ je sve napravila, priča se pogodila. Mi nismo ni planirali, veruj mi, kad smo stali ’99. kuda ćemo, hoćemo li se vratiti. Dogodila se ’Uzalud sunce sja’, seli smo sa autorom Mariom Vestićem... Nama se svidela, bila je ok, morali smo je izneti publici, pa šta bude. Ako prođe – idemo dalje. Ako ne prođe – bili smo sigurni da nećemo nastavljati. Pesma je, međutim, napravila što je trebalo, publici se svidela, ili su nas čekali to neko vreme, il’... Sve se posložilo, jako bitno je što su novi klinci narasli, zavoleli to novo i potražili staro pa im je i to bilo super, tako da – kotrlja se već četvrtu godinu. Koliko god da jeste teško, toliko nam je i drago da smo opet na stazi.

Kako ste se na početku uopšte opredelili za hard rok koji nikad u Hrvatskoj nije bio dominantna struja dok su širom bivše Juge drmale Divlje jagode, Kerber... ?
-To su ’82, ’83, mi klinci smo se tad prvi put sreli sa tom muzikom, a tad je ceo svet bio na tome i tadašnja jugoslovenska scena je bila tako posložena. Mi smo u toj nekoj priči pokrenuli svoju ideju – ekipa dobra, frendovi, od školskih dana smo zajedno. Opća opasnost je 20 godina u istoj postavi. Jagode su bile naš uzor u to doba, naravno i Kerber... Nema ni danas, nažalost, na ovim prostorima takvih bendova, nisu se dogodili neki novi klinci koji će biti na ovom tragu, ali nadam se da će iskočiti, posle svega ovoga. Mi smo pokazatelj da se može ostati na nogama. Bio je problem – dal’ to može da prođe? Ma – može, ako se veruje, ako postoji pesma, sve može da funkcioniše.

Mnogi misle da ovo današnje brzo/ludo vreme, sa svakakvom muzikom, više nije pravo za velike hitove stadionskog kalibra. Vi kao bend, rekao bih, takvu tezu opovrgvate.
-Slažem se sa tobom. Nije se još desilo da ne napunimo prostor u kojem sviramo. Danas, nažalost, organizacijski jako puno košta da se rade stadioni, ali mislim da može i to da se desi, uz dobru pripremu. Naravno, nema ništa odmah. Mora da prođe vreme, da se pesma dogodi i napravi svoje. Publike ima, publika hoće to da sluša.

Bili ste upravo na stadionu Maksimir u Zagrebu predgrupa na fantastičnom Bon Jovi koncertu 2011 (podsetite se izveštaja nadlanu.com), pre toga „opening act“ i za Whitesnake, kad ste se vratili na scenu, zatim i za Uriah Heep. Jasno je, Pero, iz dosadašnje priče da se među tim imenima kriju i vaši idoli, a ističeš da jako voliš i Iron Maiden...
-Apsolutno. Dickinson je čudo, sad govorim kao vokal. Coverdale je neka moja osnova. Kad kažu predgrupa... Ma nek si ceo život predgrupa takvim bendovima kao što je Whitesnake. Mislim da odavde još uvek ne možemo da odemo u svet i budemo velika priča, to je preskupo, ali biti sa njima na istoj pozornici velika je stvar.

„POBJEGO SAM“ JE ZASLUŽILA „PORIN“

Lani vam je izmakao Porin za Hit godine, ove godine ste ga osvojili za „Tvoje ime čuvam“. Koliko vam sve to oko nagrada znači ?
-Svaka je nagrada jako bitna. Prošle godine jeste izmakla...

Ipak se na kraju ’Pobjego sam’ ispostavila kao još veći hit, to najbolje pokazuje više od tri miliona "jutjub" pregleda spota ?
-Jeste, ali tad taj trenutak, scena u Hrvata, bile su tu Majke... Drugačija je pompa bila oko svega. Moralo je da tada ne budemo prvi, al’ ove godine smo dobili Porin jer, hvala Bogu, mnogo ljudi voli to što radimo. Mi smo imali problem da dođemo do medija i publici kažemo ko smo. Sad je to lako – ljudi biraju, jednim klikom nađu to što hoće. ’Tvoje ime čuvam’ je zaslužila nagradu, jako je dobra pesma, mada je ’Pobjeg’o sam’ trebalo da dobije Porina, ali ona ima svog Porina – publiku.

Mnogo svirate u Hrvatskoj, ali vas malo ima u regionu. Zbog čega ?
-Ne znam, veruj mi. Nije do nas sigurno. Odazivamo se svakom pozivu, gde god to bilo. Da li je još uvek taj prostor oko nas premali i previše toga ovog našeg „boljeg“ odlazi pa nema mesta za nas, nisam siguran. Nema uopšte razloga da se to ne dogodi vrlo brzo. Pazi, mi već četvrtu godinu sviramo samo ovde gde jesmo, i sve funkcioniše. Jesmo bili malo u Bosni, malo u Sloveniji, ali očekujem potpuno otvaranje. Ovo su pesme, rokenrol, i za to ima mesta i u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji, samo se to mora malo posložiti na pravi način. Menadžment i to... Još uvek su te neke zvezde pre nas veće (smeh) pa dolaze tamo.

DIVLJE JAGODE IMAJU PROKLETSTVO NOVOG PEVAČA

Ti, međutim, imaš beogradska iskustva, iz perioda kad si, i to u dve „etape“, nastupao sa Divljim jagodama. Koncert 2003. u Domu omladine, promocija albuma... Kakva su ti sećanja ?
-Apsolutno pozitivna. Srbija je uvek bila za rokenrol, tu nema govora. Ako vratimo priču, u Hrvatskoj nije bilo takvog rokenrola. Mene su u Jagodama prihvatili kao novog pevača, oni stalno imaju prokletstvo novog pevača. Uspeo sam to da posložim, ljudi su me prihvatili. Svirao sam sa njima još dvaput u Beogradu i to je sve bilo jako dobro.

Kako sada gledaš na period sa Jagodama ?
-Kao što sam i spomenuo, oni su nam bili uzori dok smo rasli. Taj trenutak kad sam pozvan od Lipovače da pevam u Jagodama bio mi je ugodno iznenađenje. To je velika stvar, jako mi je drago da sam proveo pet godina sa tim bendom, bilo je mnogo koncerata... Cela ta priča oko Jagoda, od početka pa do današnjih dana... Nisam ja jedini koji je dolazio i odlazio. Da li pevač, da li svirači. Nešto tu ima što nije funkcionisalo. Evo, recimo, Opća opasnost, kao što sam rekao, 20 godina funkcioniše zajedno, tamo ljudi nisu ostajali dve godine skupa. U jednom trenutku je došlo do toga da je interes samo novac, a meni to nije presudno bilo u bendu ni onda, ni danas. Jako je dobro u svemu tome što se, dok sam bio u Jagodama, javljalo mnogo ljudi sa pitanjem ’Gde je Opća opasnost ?’. I onda je taj koncert sa Whitesnakeom u Osijeku je bio prekretnica – hvala ljudi, ja idem.

Da li ste, stvarajući povratnički album Opće opasnosti, imali bar predosećaj da bi mogao ovako dobro da prođe ?
-Ni blizu, ni na kraj pameti nam nije palo. ’Uzalud sunce sja’ jeste zakuvala priču, ali je ostalo pitanje – šta posle ? Ima li Mario drugu, treću pesmu, ima li ih dovoljno za album ? Dogodile su se onda ’Tri rijeke’, ’Pobjeg’o sam’ – onda je bilo jasno da će to biti sigurno dobro, ali je bio upitnik ogroman posle godina pauze, posle ’Jednom kad noć’... Međutim, kako kaže Atomsko sklonište, ’rađaju se nova djeca u prašini ludog svjeta’, to mi je omiljeni stih. Ona su prepoznala koliko ovi matori žele i dalje da budu ono što su bili.

Uporedo sa svirkama radite na novom albumu. Ima li sada pritiska da se ponovi uspeh prethodnog izdanja ?
-Ne. Sad tačno znamo šta treba da radimo. ’Vrati se na svjetlo’ je kompletno dobro prošao, sedam zvaničnih singlova je stiglo do prvih mesta na top listama.

Sedam zvaničnih, a nezvanično...
-Pa da, celi album znaju ljudi. Ovo nije nikakav odmak od Opće opasnosti, sve je isto kao što je bilo. Kad kažu ’Trebalo bi nešto menjati’ ja pitam – zašto menjati ako je dobro ? Mario dobro zna šta nam treba, pet pesama koje su gotove apsolutno su na istom tragu. Kad se ovo sa koncertima malo smiri idemo da to završimo. Sigurni smo da će i taj album koji dolazi biti kako treba.

Jedan od najvećih hitova ’Rastaviše i nas dvoje’ snimili ste sa tamburašima, bilo ih je i kasnije u nekim pesmama. Hoće li se i na narednom albumu čuti tamburica, taj muzički simbol vaše Slavonije ?
-Ne znam. Ne bežimo od toga. Ljudima je to ok, interesantno im je... Može tambura ponovo, a možda i nešto drugo, videćemo. Znam samo da ćemo da damo sve od sebe.

Postao si deda već sa 42 godine ?
-Da, unuk David sad ima 20 meseci, evo pogledaj sliku (pokazuje).

Puštaš li mu Opću opasnost ?
-Daaa. Kad me vidi stalno viče „dida, dida“. Meni drago, naravno. Tako je kod nas u kući. Mojoj deci je tako bilo, pre toga i meni, nema druge. Super, veselo je.

Pretpostavljam da više reaguje na „rokačine“ nego na balade ?
-Naravno, njima je to veselije. Pazi, neće sigurno moći od toga da pobegne tako da – idemo napred.

Mogu li tvoji fanovi da se nadaju da ćeš još ponekad zapevati i pesme koje si snimio solo - ’Dugo te nema’, ’Rano je’... ?
-Razmišljali smo o tome, niko nema ništa protiv. Probaćemo nešto da ubacimo u opus posle novog albuma, zašto da ne. Pesme su dobre, samo moramo još naše struje da dodamo.

Poruka obožavaocima u Srbiji za kraj razgovora glasi...
-Ljudi, veselim se nekom novom susretu sa vama. Do tada – imate ove nove medije koji jesu kakvi jesu, možete doći do Opće opasnosti. Ostajte na svom tragu jer i mi smo izdržali sve ove godine. Sviraćemo vam sigurno.