Gospodin Petrović
Pokojna gospođa Petrović je svakog jutra, dok je bila živa, morala da ustane tačno u 5:25, kako bi do 6:00, kada je gospodin Petrović ustajao, kao ustalom i svakog jutra u poslednjih 40 godina, već pripremila doručak i kafu. Doručak se sastojao od dva jajeta kuvana tačno 4 minuta, dve kriške hleba premazane tankim slojem krem sira i Politike. Ona doduše nije bila za jelo, ali je bila duševna hrana gospodina Petrovića.
U vazduhu je bio težak, gust i rastegljiv vonj kašnjenja, ali gospodin Petrović nije primetio ništa neuobičajeno kada je, tačno u 6:22 izašao iz ulaza stare predratne zgrade u kojoj je živeo već 52 godine. Tačno u 6:26 gospodin Petrović je bio ispred kioska na kome je svakog jutra od kako je gospođa Petrović umrla, a ima tome već 6 godina, sam sebi kupovao Politiku. Na njegovo ogromno iznenađenje, kiosk je bio zatvoren. Gospođa Jovanović koja je radila u kiosku takođe nikada nije kasnila. Svakog jutra u 6:25 već je uveliko bilo otvoreno. „Mora da joj se dogodilo nešto strašno“ - pomislio je gospodin Petrović - „Nijednom nije zakasnila za 6 godina.“ Uplašen, ne znajući šta da radi do 6:35, kada se svakog jutra od kako je gospođa Petrović umrla, a ima tome već 6 godina, pojavljivao na vratima pekare u kojoj je kupovao hleb, gospodin Petrović počeo je nervozno da šetka oko kioska. Jedan krug, pa još jedan. Tek 6:28. Trebalo je ubiti još nekoliko minuta. Još jedan krug, pa još jedan, pa još jedan. Blago mu se zavrtelo u glavi. Pogledao je na svoj džepni sat koji ga u poslednjih 27 godina nijednom nije izneverio. 6:30. Dovoljno vremena za još par krugova. Na polovini trećeg, tačno u 6:32, dok je vadio sat iz džepa, gospodina Petrovića je nešto probolo u grudima i on se skljokao na asfalt, groteskno, kao džak jabuka kad ispadne iz kamiona kod pijace, par ulica niže. Minut kasnije, naišla je gospođa Jovanović, koja je 32 minuta ranije doživela lakši udes, i ugledala ga kako leži u nesvesti. Kada se malo pribrala, otvorila je kiosk i sa fiksnog telefona pozvala hitnu pomoć. Ni ona, kao ni gospodin Petrović, nije verovala u mobilne telefone i druge komplikovane naprave modernog doba.
Gospodin Petrović je zadihan trčao mračnim tunelom sa čijeg je kraja, izdaleka dopiralo svetlo. Iako je usput prošao pored mnogih poznatih lica, nije imao vremena ni za koga. Nikome se nije javljao. Bojao se da će zakasniti. Mašio se za svoj sat, ali njega nije bilo u džepu. „Cela večnost bez sata? Strašno!“