Kako je sivi vuk postao čovekov najbolji prijatelj?

Domaći pas, Canis familiaris, je direktni potomak sivog vuka, Canis lupus: Drugim rečima, psi kakve danas poznajemo su zapravo pripitomljeni vukovi.

Tokom vremena i selektivnog ukrštanja, ponašanje i fizički izgled ovih inače strašnih predatora su se potpuno promenili i prilagodili životu sa ljudima. “Ni jedna druga vrsta nije toliko raznolika,” trvrdi Robert Vejn, evolucioni biolog sa Univerziteta u Kaliforniji, koji je 1997. godine sproveo jednu od najvećih studija vezanu za pseću genetiku i evoluciju.

Čarls Darvin je smatrao da su psi nastali ukrštanjem vukova, kojota i šakala, ali uz pomoć moderne nauke, DNK analiza i molekularne biologije danas sa sigurnošću znamo da svi psi na svetu dele samo jednog zajedničkog pretka – sivog vuka.

Iako ponekad u divljini može da se sretne jedan usamljeni vuk, normalan društveni život vukova odvija se u čoporu. Vučji čopor se po pravilu sastoji od roditeljskog para i njihovih potomaka, dakle, reč je o porodici

Kako i kada se dogodilo prvo pripitomljavanje je još uvek stvar spekulacije. DNK analiza objavljena 1997. godine sugeriše da je transformacija počela da se dešava pre oko 130.000 godina. To znači da su vukovi počeli da se prilagođavaju ljudskom društvu dugo pre nego što su ljudi imali naselja i počeli da se bave poljoprivredom.

Prema nekim istraživačima, vukovi su bili jako korisni, privezani oko logorske vatre kako bi oterali druge, još strašnije predatore. Drugi istraživači opet tvrde da je to samo mit i da se ljudi nisu prilagodili vukovima – već vukovi ljudima. Neki stručnjaci tvrde da su vukovi iskoristili ljudsku slabost, empatiju, i na taj način se zaštitili od ekstremne hladnoće i surovih zima tokom kojih bi bez ljudske pomoći sigurno uginuli od gladi ili se smrzli.

“Ljudi su već bili uspešni lovci i bez vukova, uspešniji od svih ostalih velikih zveri. Najverovatnije, vuk je prišao nama, a ne obrnuto, verovatno dok su rovarili oko deponija smeća na rubu ljudskih naselja. Vukovi, koji su bili hrabri i agresivni bili bi ubijeni, dok su oni koji su bili prijateljski nastrojeni preživljavali.” – Dr. Brajan Her, Direktor Djuk Canine Cognition Centra i Vanesa Vuds istraživač na Djuk Univerzitetu.

Da li smo mi pripitomili vuka, ili je vuk pripitomio nas i dalje je predmet rasprave u naučnim krugovima.

Vukovi su jako zaštitnički nastrojeni što se teritorija tiče ali sukobi čopora nisu česti jer se obično međusobno izbegavaju. Na čelu svakog čopora je par alfi, mužjak i ženka. Odmah ispod njih po zapovednom lancu je beta, a najniži vuk je omega.

Molekularni dokazi pokazuju da je transformacija sivog vuka u domaćeg psa počela da se dešava pre oko 130.000 godina, ali prijateljski odnos između ljudi i pasa kakav danas poznajemo star je najmanje 15.000 godina, što čini pse verovatno i prvim životinjama koje su pripitomljene.

Čak i ako je jasno da psi potiču od vukova, još uvek u potpunosti nije jasno kako je tačno do toga došlo. Kako god bilo, vukovi su u jednom trenutku počeli da žive s ljudima. Vremenom su ljudi počeli selektivno da uzgajaju ove vukove-pse, sve dok na kraju nisu stvorili raznolikost pasa koje danas vidimo.

Usled konstantnog ukrštanja sada već podvrsta divljih vukova, odnosno domaćih pasa, psi su počeli značajno da se razlikuju od svojih predaka. Pored toga što su promenili ćud i prilagodili je prijateljski nastrojenim ljudima, psi su promenili i strukturu svog tela.

Dok su gubici stoke koji se pripisuju vukovima neosporni, napadi na čoveka nikada nisu dokazani. Sigurni dokazi da je zdravi vuk napao čoveka nikada nisu poduprti, ni u severnoj Americi, ni u Europi.

“Većina pasa danas ima manju lobanju, manje zube i manje mozgove od njihovih kolega u divljini,” tvrdi Rej Kopinger, profesor biologije na Hempšajr Koledžu u Amherstu, Masačusets, koji je proveo godine studirajući evoluciju i ponašanje pasa. “Psi i vukovi se razlikuju i u ponašanju. Na primer, ženka psa obično ima teranje dva puta godišnje, dok ženka vuka ima samo jednom. Štaviše, mnogi odrasli psi mole za hranu, ponašanje tipično za štenad vukova ali ne i odraslih. Psi pozdravljaju i ližu ljude baš kao što i štenad vukova čine sa svojim starešinama u čoporu.”

Vukovi koji su opstali u ljudskim sredinama su verovatno bili pojedinci koji su nastavili da se ponašaju kao štenad čak i kada su odrasli.

U jednom trenutku, ljudi koji su živeli u blizini ovih prilagođenih vukova shvatili su da oni mogu da budu i jako korisni. Prvo, psi laju kada je uljez u blizini. Drugo, njihov njuh je superioran u odnosu na ljudski, te oni mogu mnogo bolje da uoče plen, pa čak i da ga ulove brže od ljudi.

Do početka razvitka poljoprivrede i stočarstva vuk je bio najrasprostranjenija zver na zemlji. Bio je rasprostranjen u celoj Evropi i Aziji sve do severne Afrike kao u severnoj Americi.

Divlji vukovi su grabljivci i njihovo ponašanje se može opisati u sedam koraka:

1.Orijentacija
2. Posmatranje (‘oči’)
3. Praćenje
4. Potera
5. Hvatanje
6. Ugriz koji ubija
7. Ugriz koji kida meso

Da bi preživeli u divljini, vukovi moraju da koriste svih sedam osobina. Dok su ljudi uzgajali pse, oni su izdvajali pojedince i razbijali ovaj šablon, naglašavajući određene aspekte ponašanja ili umanjivanje ili uklanjanje drugih, u zavisnosti od njihove namene.

Na primer, psi ovčari moraju da imaju jako istančane dve stavke: drugu i treću, odnosno posmatranje i uhođenje. Često ćete primetiti da psi ovčari idu za ovcama tako što telo spuste što niže do zemlje, što je tipičan stav za vuka koji prati plen. Ali nakon nekoliko hiljada godina selektivnog razmnožavanja, ovčar će samo pratiti, ali ne i uloviti.

Dalmatinci su uzgojeni da imaju neverovatnu izdržljivost, Rotvajleri su prvenstveno uzgojeni da gone stoku (uglavnom krave), a za velike krave bio je potreban i velik i snažan pas. Neki psi su uzgajani da vuku sanke, a neki opet – samo da nam sede u krilu i prave društvo.

Pre oko 15 miliona godina, pojavio se prvi pravi Canis, Leptocyon, koji je mnogo kasnije postao sivi vuk, a konačno i domaći pas. Nakon 15 miliona godina evolucije, ova divlja zver je postala čovekov najbolji prijatelj.

izvor: Pixelizam