Triput ide Srbin u vojnike
Oduživši svoj dug državi, računao sam da ću bar neko vreme biti miran po tom pitanju. Međutim, ekipa iz vojnog odseka nije delila moje mišljenje. Samo šest meseci nakon „skidanja“ iz vojske, stigao mi je poziv da se javim u odsek radi odlaska u vojsku. U to vreme vojska se služila samo jednom, pa mi je ovaj poziv, iako simpatičan, delovao pomalo nestvarno. Otišao sam na zadato mesto u zadato vreme i došao u kancelariju koja je bila naznačena na pozivu. Tamo je sedela namrgođena proseda žena od nekih pedeset pet godina i nervozno premeštala neke predmete sa jedne gomile na drugu.
- Dobar dan. Ja sam došao zbog ovog poziva u vojsku...
- E da znaš da si prvi koji je zbog toga došao! Pa normalno da si došao zbog poziva, nisi došao zbog koncerta, ili zbog nekog predavanja!
- Ali, da vam objasnim...
- Ne moraš ništa da mi objašnjavaš, sve mi je jasno kad te pogledam. Ne ide ti se u vojsku. Imaš ravne tabane. Ili neki šum na srcu.
- Daleko bilo. Nije ništa slično u pitanju. Naime, cenim vašu predusretljivost, ali ja stvarno ne mogu u vojsku. Imam jak razlog.
- Da se ne plašiš da će devojka da te ostavi dok si ti na odsluženju? Hoće, nego šta će, ništa se ne boj! To ti je sigurno. Koja je danas luda da čeka jednog bilmeza godinu dana, dok joj je sto drugih na dohvat ruke. Evo, stavi se u njenu poziciju!
- Ma nije ni devojka. Ja sam, verovali vi ili ne, već bio u vojsci.
- Kako si bio? Otkud onda kod nas u evidenciji?
- Stvarno ne znam, to bi trebalo vi da znate valjda?
- Nemoj da si bezobrazan, dečko! Ne mogu ja sve da znam. Imam ovde sto predmeta u kojima se sve izmešalo, oči mi ispadaju već nedelju dana od povezivanja papira. A svi se slično prezivate... Perović, Petrović, Perić... da čovek lepo poludi!
- Stvarno mi je žao zbog toga, ali ne mogu nikako da vam pomognem. Nego, šta ćemo mi sa ovim mojim pozivom?
- Jesi poneo vojnu knjižicu?
- Jesam. Izvolite!
Neljubazna gospođa je nervozno prelistala moju knjižicu, našla podatke koje je tražila, a onda ih je zapisala na jedan papir formata A4. Koji je zatim gurnula u prvu fioku. Bacila je knjižicu na sto ispred mene, pa sam bio dovoljno drzak da pretpostavim da je ovaj slučaj bio uspešno rešen.
- Je l’ to sve? Mogu da idem?
- Možeš, možeš, idi, ne smetaj mi više!
- Hvala vam i da ne kažem – doviđenja!
Nije me udostojila ni pogleda, ali bio sam srećan što sam se tako jeftino izvukao. Otišao sam pravo u grad, da sa društvom proslavim ponovno skidanje iz vojske. Napili smo se kao gušteri, kada na prvom dužem odsustvu dođu kući i vide se sa ljudima posle dva ili trimeseca provedena u novom, neprirodnom okruženju. Otrežnjenje je stiglo samo tri meseca kasnije.
Bio je vreo dan i još uvek pamtim graške znoja na čelu poštara koji je morao peške da se popne do trećeg sprata ne bi li mi u ruke predao plavu kovertu. Nisam želeo da slutim na zlo, ali čim sam pocepao koverat, znao sam da na papiru piše: „javiti se u vojni odsek taj i taj, kancelariju tu i tu, radi upućivanja u...“
Prekipelo mi je. Ovog puta sam odlučio da sa matorom vešticom razgovaram drugačije. U poslednji čas sam odbacio ideju da u odsek odem u kompletnoj uniformi, jer bi to moglo pokrenuti neka neprijatna pitanja, kao na primer – odakle mi? A i bila je vrućina.
Ovog puta morao sam da sačekam da završe sa nekim mršavim momkom koji se sav tresao. Da li od straha od regrutacije, ili zato što je klima uređaj u čekaonici bio podešen na „Arktik“, uglavnom, nekako je ušao u kancelariju i izašao posle desetak minuta. Došao je moj trenutak. Ušao sam i osuo paljbu još sa vrata:
- Dobro, gospođo, ja sam mislio da smo prethodnog puta rešili moj slučaj?
Nije se dala zbuniti.
- Kakav tvoj slučaj? Sedi tu i daj mi poziv, da vidim gde da te uputimo!
- Možda u Valjevo, pošto sam tamo već služio?
- Eh, Valjevo! Nisi ti naivan, pa svi bi u Valjevo. Da ne bi i jedinicu da biraš?
- Legla bi mi artiljerija, ali komandna baterija, ako može? Navikao sam.
- Dečko, ne pravi se pametan. Evo ga – Vranje, pešadija! Kao stvoreno za tebe. Ne deluješ mi dovoljno inteligentno za artiljeriju, a kamoli za komandnu bateriju.
- Gospođo, uveravam vas da sam sposoban za artiljeriju – proveo sam dvanaest meseci u njoj.
- Slušaj, da ne dužimo – donesi mi kilo vinjaka i neku bombonjeru i evo ruke?
- Mnogo je to. Vinjak, ali mali, od 0,5 L je najviše što mogu da vam ponudim.
- Nezgodan si pregovarač, nema šta. Dobro, de. Danas sam dobre volje, sreća tvoja.
- E sad, dosta šale. Vi se izgleda stvarno ne sećate da sam bio kod vas pre tri meseca, sa vojnom knjižicom u kojoj je evidentirano da sam već odslužio svojih dvanaest meseci, između septembra 1998. i septembra 1999.?
- Pa ja bih tačno poludela kada bih pamtila sve vas! Znaš li ti koliko vas dnevno prođe ovuda?
- Ne znam, ali ako svakoga zovete po nekoliko puta u vojsku, pretpostavljam da nas prođe i do tri puta više nego što je potrebno?
- Ne pravi se pametan, nego daj tu knjižicu da vidim u čemu je stvar!
Pogledala je knjižicu, vidno nesrećna što ne može da me pošalje u pešadince.
- Dobro, šta ja sad da radim?
- Prošli put ste nešto napisali na jednom papiru, bio je A4 koliko se sećam.
- I šta sam onda uradila?
- Ubacili ste ga u prvu fioku.
Otvorila je fioku, izvadila burek i nekoliko papira ispod njega. Na jednom, sa koga se cedila mast, bili su moji podaci.
- Gle, stvarno, tu si!
- Kad vam kažem, pa ne bih vas lagao valjda? Ko još ne bi voleo da služi vojsku dva puta? Ali ne dozvoljava zakon, šta mogu...
- Dečko, ne pravi se duhovit, jer nisi, nego idi lepo kući i radi nešto korisno. Samo mi smetaš. Evo i burek mi se ohladio. Pa, ja ću čir zaraditi zbog vas...
Tri meseca kasnije, tačan kao sat, stigao je i novi poziv da dođem u vojni odsek, radi upućivanja u... znate već. Ovog puta nisam se uputio u odsek, već sam ih naglas sve zajedno uputio u... znate sigurno i to, a zatim nonšalantno pocepao poziv pred zaprepašćenim poštarom. Ovaj se zaprepastio zbog moje građanske neposlušnosti i otpora jednoj takvoj instituciji kao što je nekadašnja narodna armija koja je u svoje vreme bila toliko moćna da je čak osnovala sopstveni fudbalski klub i izgradila mu stadion. Nekako sam ga umirio i poslao dalje, po zadatku.
Pošto je prošao dan kada je trebalo da se javim, javili su se oni meni. Telefonom. Prepoznao sam glas neljubazne službenice.
- Dobar dan, je l’ Ognjen kod kuće?
- Nije, Ognjen se obesio.
- Zašto, naopako?
- Zato što su ga još tri puta zvali u vojsku nakon što je iz prve pošteno odslužio.
- Dečko, nemoj da se sprdaš sa mnom, nego se pojavi kod nas u odseku, da ti ne bismo slali policiju na vrata!
- Gospođo, prva fioka, odmah ispod bureka. Tu ćete naći moje podatke i dva puta podvučen period u kome sam služio vojsku. Učešće u ratu nije važno, to je gratis. Prijatno!
Trijumfalno sam zalupio slušalicu i vratio se interesantnoj knjizi „Državna administracija i kako je izbeći“ kojom sam se bavio pre nego što me je prekinuo ovaj, svakako najteži slučaj administratitisa na koji sam do tada naišao.
Tri meseca kasnije, poštar je ponovo došao. Ovog puta naterao sam ga da svojeručno pocepa plavu kovertu. Nije bilo lako, ali gvozdena reč i čelični stisak oko vrata i najrevnosnijeg poštara nateraće da prekrši pravilo službe. Nedugo zatim sam odjavio telefonsku liniju i preselio se.
Pol sam promenio tek dve godine kasnije, kada su mi ponovo ušli u trag. Udao sam se bogato, za jednog viđenijeg kriminalca, tako da nisam ni morao da se zapošljavam i bio sam zahvalan vojsci na svemu. Gospođi sam odneo flašu vinjaka. Litarsku. Bombonjera je, doduše, bila pomalo bajata, ali poklonu se u zube ne gleda. Ionako me nije prepoznala. Objasnio sam da sam devojka nekog nesrećnika kome su dali privremenu poštedu zbog šuma na srcu.