Vladimir iz serije "Metla bez drške"
Slobodan Beštić ga se i te kako seća, jer je, niko drugi do on, igrao Vladimira. I bio je veoma popularan zbog te uloge. Posle toliko godina, pitamo ga na šta ga sve asocira "Metla bez drške":
- „Metla“ je deo mog života i podseća me neke okolnosti koje su mi se lično dešavale dok smo snimali. Ona je poslednji izdanak starog RTS. Oličava jedan duh Beograda, koga su predstavljali Timoti Džon Bajford, Mila Bajford, "Neven"... Posle toga se način razmišljanja na RTS promenio. U ono vreme je postojala edukativna, zabavna i plemenita forma, ali nije nametala deci kako moraju da žive, kako ne smeju... "Metla bez drške" je zabavno i nenametljivo ispričana u vidu serije svakodnevnih situacija. One su učile decu, ali i roditelje koji su vaspitavali svoju decu, da reše dileme, uvide šta je pristojno, shvate šta je drugarstvo, zaključe šta nije lepo da se radi.
"Metla bez drške" je za Beštića i asocijacija na uništenu zemlju, sećanje na nešto što više ne postoji i što možda više nikada neće postojati.
- Moja generacija je rasla u nekom drugom sistemu. Nismo ni mi bili sveci, ali su naše agresije bile zdravije. Ove koje danas gledam, nekada su smatrane ozbiljnom patologijom. Devojčice moraju da slušaju narodnjake i imaju silikone, dečaci moraju da budu navijači, da pale baklje, da prebijaju druge, inače će ih društvo odbaciti. Nekada smo voleli da gledamo "Metlu bez drške", a sada odjednom navijamo za prostakluke, neduhovite emisije, lošu glumu - kaže glumac, koji je najveći pečat ostavio u pozorištu, ali se ozbiljno bavio i pedagoškim radom.
* Posle "Metle bez drške", televizija i vi ste prestali da se "družite"?
- Sve me je to odbilo. Program je degradiran na jedan užasavajući način. Krenule su emisije sa turbo folkom, ljudima koji se ranije ne bi usudili ni da sednu pred kamere, a kamoli da pričaju o nečemu. Televizija je postala izvor zla, kojem nisam hteo da doprinosim. Da je to bio cirkus, još bih učestvovao zbog para i slave, ali ovako... I televizija je zbog propagande odgovorna za ono što se devedesetih dešavalo na ratnom, političkom, ekonomskom planu, a što se sada dešava u kulturi. Temelji raspada kulture su postavljeni tada, a urušavanje je sada dostiglo kulminaciju.
* Vi ste u Jugoslovenskom dramskom proveli 15 godina, a skoro isto toliko ste u Narodnom pozorištu. Jeste li aktuelni angažman sa Šaušpilhausom iz Diseldorfa (i predstavu "Per Gint") shvatili kao vrhunac karijere?
- Upravo tako. Doživeo sam i kao potvrdu onoga što jesam, jer sam u našim glumačkim krugovima važio za glumca pokreta. Borio sam se protiv takvog glasa, zato što sam smatrao da je pokret samo deo mog talenta.
* Šta vam je bilo teže - da naučite nemački jezik ili shvatite nemački sistem rada?
- Šest meseci sam intenzivno učio jezik, jer nisam znao nijednu reč. Odmah sam uvideo da se proces nastanka komada i rada glumaca u Nemačkoj i Srbiji - ne razlikuju mnogo, i da čak i naša urušena pedagogija ima dobar sistem. Mi imamo i taj sirovi talenat. Uverio sam se u to i pre dve godine, u Londonu, kada smo gostovali sa "Henrijem VI". Komentari najvećih šekspirologa su bili izuzetni, rekli su nam da smo im održali lekciju glume. Posle 15 godina etiketiranja da smo koljači i teroristi, prijalo je da čuješ i neko drugačije mišljenje.
Foto: Narodno pozorište