Javni čas slikanja...

U galeriji "Singidunum" otvorena je u utorak, 28. jula izložba dvadesetak slika ulja na platnu pod naslovom "Urbani zapisi" slikara Stojana Milanova (Beograd, 1963. godina). Izložbu možete pogledati do 14. avgusta, a od 3. do 7. avgusta umetnik od 17.00 do 20.00 slika javno ispred galerije.

Dogovorili smo se (fotograf i ja) da dođemo oko 19.00 da damo umetniku vremena da malo odmakne sa slikom (što se ispostavilo da i nije toliko bitno). Moramo konstatovati da interes prolaznika i nije bio adekvatan, ne pruža se baš često prilika da vidite postupak slikanja pa još ulje na platnu te nas je iznenadio nedostatak znatiželje. 

U jednom momentu više je bilo predstavnika medija nego ostale publike, što sa druge strane i nije tako loše. Elem, ono malo, ali odabranih (odabranika), zaista su mogli da uživaju. Verovatno je uvek interesantno gledati (posmatrati) umetnika dok stvara, a postoji i obrnuta srazmera - likovnim umetnicima je često nemoguće ili bar jako teško da se koncetrišu na stvaranje dok ih neko posmatra.

Recimo da postoje dve krajnosti (jako gruba podela): umetnici koji se "muče" dok slikaju, teško im ide, stalno popravljeju - prepravljaju, nerviraju se, premazuju, čak cepaju i počinju iz početka... i oni koji slikaju sa lakoćom, čisto, sa jasnom idejom ili postupkom, slažu površinu do površine, dodaju novu boju, malo crtaju, može se reći igraju se, a slika sazreva, raste... Stojan je tipičan (rasni) predstavnik ove druge grupe.

Realista, kolorista, sa figurom u prostoru, natopljeno atmosferom, piktoralno, majstorski zanatski u stalnom sazvučju sa najboljim slikarskim tradicijama, istovremeno nepretenciozno ali sa zasluženim položajem u svetu umetnosti. Pošteno slikanje, a iskreno emotivno. Nešto što jeste inspirativno koliko i nedokučivo za one koji se nalaze u krugu, posvećenih ili prosvećenih, u umetnosti.

Ušli smo u galeriju da uživamo u izložbi o kojoj je Maja Škaljac-Stanošević, kustos galerije i istoričar umetnosti rekla: "Ljudska figura u eksterijeru, pokušaj da se kroz relaciju čovek-grad-čovek predstave neki trenuci ljudske egzistencije u savremenom okruženju. Kroz prizmu svakodnevnih, naizgled trivijalnih, ponekad izmaštanih scena, umetnik teži da uz pomoć pojačane percepcije skrene pažnju posmatrača na značaj, lepotu i dramatiku našeg bitisanja."

Pričamo, a Stojan cedi boju na paletu (po kojoj se takođe lako može zaključiti i dosta o slici), pa onda malo direktno iz tube na sliku. Zatim velikom četkom sa palete tri-četri pomeša boje pa na platno na veću površinu, pa malo promeni ton i, opet na platno. Zatim špahtlom poveže, negde skine-negde doda, pa manjom četkom malo crtanja. Kad napravi određenu boju on se s njom igra  ne nanoseći je samo na jedan deo slike, već odmah traži gde to još može malo da je stavi, povezujući sve, tako vešto slikarski- koloristički, ritam velikih i malih površina, tamnih i svetlih partija, kontrasti jakih intezivnih partija i traženih umirenih "sivih".

Nije mu ovo prvi put da javno slika, ne smeta mu da mu iza ramena gledaju i vire znatiželjnici. On slika i samo to mu je važno. I baš se vidi da voli i da uživa u slikanju (i na njemu i na slikama). Naravno da mi je odmah palo na pamet da ga pitam (posebno pošto mi je rekao da se bavi fotografijom) da li je neku sliku fotografisao onako u fazama kako nastaje. Odgovorio mi je da nije, ali da je planirao i želeo. A ja mislim da je šteta da to i ne uradi pošto ima izrazito slikarski zdrav i pošten postupak. Pa možda nekad i vidimo nešto kao animirani film "Urbani zapisi".

Bilo nam je zanimljivo i lepo u druženju sa Stojanom - izuzetno je otvoren i komunikativan, naravno da smo se dogovorili oko buduće saradnje, pozdravili se kao stari drugari i krenuli urbanizovanim pravcima da zapišemo doživljeno (Marko fotografijama, ja tekstom) a umetniku želimo puno uspeha i sa ovom izložbom, i sa budućim na kojima ćemo se sretati. Preporučujemo i umetnikov sajt www.stojan-milanov.com

Ostaje mali žal što publika nije malo bolje reagovala. Ali, šta je tu je. Ko je u krugu taj se igra i ne treba nikoga na silu uvlačiti u krug, dovoljno je pokazati mu da postoji još nešto sem uobičajenog i običnog života, ne mistifikujući umetnost već joj pomažući da bude vrednovana srazmerno značaju. A značaj je nemerljiv.

Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Marko Risović