Milorad Čavić otkrio mračnu tajnu svoje porodice!
Nekada se borio za medalje i nove svetske rekorde, a ovih dana se Jan Torp bori za goli život, jer ga je pre nekoliko dana pronašla policija kako u dezorjentisano luta ulicama i odvela ga u bolnicu gde ga sada očekuje rehabilitacija i pokušaj da se izleči od depresije. Kroz kakav pakao prolazi nekadašnji plivački šampion, dobro zna i naš najbolji plivač svih vremena Milorad Čavić, koji poznaje Australijanca duže od decenije.
„Dobro znam kroz šta ovih dana prolazi Jan Torp jer se moj deda, od kojeg sam
nasledio ime, ubio kad mi je otac bio mali. Srećom, naučio sam da se izborim s depresijom na pozitivan način“
- Jan Torp nije ni prvi ni poslednji sportista koji pati od depresije po završetku karijere. Poznajem ga preko deset godina i dobro se sećam kada je sa 17 godina postao najveća zvezda u Australiji ni tada nije umeo da podnese pritisak slave i novca. U ono doba bio je slavniji od bilo kog glumca ili sportiste na tom kontinentu, a paparaci su ga opsedali tako da se žalio da nema privatan život, pogotovo kada je procurila priča da je homoseksualac. Kada je prestao da se bavi plivanjem, ulagao je u nekretnine, kompanije zdrave hrane i donjeg veša, a manje-više, sve su te firme na kraju pukle. Dosta se pričalo o tome da se vratio plivanju kako bi izbegao bankrot, ali ja verujem da je to uradio jer je u bazenu bio srećan.
- Nije velika tajna da sam se i ja borio sa depresijom u toku svoje karijere i posle nje. Nasledio sam ime od dede koji je zbog depresije izvršio samoubistvo kada mi je otac bio mali, pa mi je depresija valjda i u krvi, ali sam naučio da se izborim sa njom na pozitivan i konstruktivan način. Ozbiljno je to stanje i samo neko ko ga je stvarno osetio i preživeo može da razume njenu opasnost, a za vreme pedesetih godina prošlog veka se depresija nije priznavala i čovek je mogao samo “muški” da je istrpi, kako god on znao.
Srebrni iz Pekinga za „Alo!“ i objašnjava kako radi na dokumentarcu koji se dotiče upravo toga kroz šta vrhunski sportisti prolaze nakon završetka karijera.
- Moj dokumentarac koji je i dalje u izradi dotiče ovu temu, a mislim da se svako može pronaći, jer smo svi bili nešto do jednog trenutka kada smo, zbog više sile, morali naglo da postanemo nešto drugo. Vidite, mnogi sportisti dođu do onog trenutka u karijeri kada zbog povrede ili zbog godina ne mogu više da se bave profesionalnim sportom, a znaju za sebe samo kao sportistu i onda govore sebi.
“Do juče sam bio slavan, imao dobra primanja, i znao ko sam, šta sam, a danas nisam više siguran ni u šta.” Strašan je taj trenutak kada više sutra ne znaš šta da radiš niti imaš zbog čega da se budiš i ne znaš od čega ćeš da živiš. Nažalost, u Srbiji mnogi sportisti ne mogu ni da se pošteno zaposle ako nisu završili fakultet. Ono što je mnogo strašnije je trenutak kada ništa u stvarnom životu ne može nekadašnjeg sportistu da uzbudi kao kada je bio na terenu ili pred 15,000 ljudi. Zato se i mnogi sportisti okreću alkoholu, narkoticima, kocki ili rizičnim aktivnostima, jer samo to može da im podigne adrenalin! A šta kada se ne pronađes u njima? - pita se na kraju Čavić.