Restauracija empatije
Likovna galerija KCB, sreda je 19. avgust u 20.00, još uvek dugo toplo leto (summertime) ali su večeri sve prijatnije. Ljudi sa crteža Nataše Kokić kao da su šetajući se Knez Mihailovom ulicom osetili da ih ima tu negde u umetnosti, svesno birajući svrstavanje u kategoriju publike, kao što su i fotografisani akteri svesno izabrani da samo sa onim što nose na sebi i sa sobom budu nacrtani sami ili u grupi ali van prostora i vremena (leto u "Knezu"). Biće oni tu do 30. avgusta 2009. godine, i leto će biti na izmaku...
Fotografski predložak je biran na osnovu vizuelnih senzacija koje na umetnicu ostavljaju gestovi učesnika događaja, atmosfera ili ukupan utisak “slike“. Prenošenjem ovih kolektivnih prizora u lični doživljaj, pratimo pretvaranje scena iz javnog života u sferu privatnosti, prizore iz svakodnevne popularne kulture koji ulaze u umetnost. Reči su iz kataloga koje je potpisao Nikola Šuica.
A Miroslav Karić kaže: "Novi ciklus crteža rađenih grafitom na papiru nastao je u maniru crtanja po motivima sa različitih fotografskih predložaka (porodična foto-arhiva, fotografisana ekranska slika, novinske fotografije) biranih na osnovu vizuelnih senzacija koje na umetnicu ostavljaju facijalni ili manuelni gestovi učesnika događaja, atmosfera ili ukupan utisak koji daje sama fotografska beleška."
Pretpostavljam da većina fotografisanih fotografiju nesvesno imenuju slikom, kao što i vrhunski fotografi dugo već dokazuju da fotografija jeste i slika. Savremeni umetnici pak brišu granice i uvode nove ideje i medije preplićući ih i slobodno uzimajući njihove prednosti, koriste ih za nove radove, eksperimentišući i sadržinom i piktoralnim senzacijama koje izazivaju.
Postajući tako mnogo više od predložaka, kako su je (fotografiju) nekad umetnici tretirali – samo kao skicu... fotografija postaje crtež koji sada pažljivo i s merom i ukusom beleži gotovo nadrealnu stvarnost ili stvarnu nadrealnost.
Nataša sa gotovo po principu slučajnih uzoraka (nisam baš siguran da je tako iako izgleda da jeste, pre bih rekao da pažljivo bira-promišlja) prenosi likove sa - na. Belina-praznina papira i „sivi“ crtež-senčenjem prenose nam i podcrtavaju patinu vremena koja pokriva zaborav i otkriva veliku i istinsku potrebu za razumevanjem onog što bi moglo da se naslovi sa „Restauracija empatije“.
Nešto slično sam doživeo nedavno „slučajno“ nabasavši na pesmu jednog starog rok benda - Deca cveća - vodimo ljubav a ne rat. Pretpostavljam da većini to neće puno značiti, ali njihova pesma „Simpathy“ i ova izložba, i uopšte sreća zbog nečije sreće isto kao i nesreća kad je neko nestretan, trebalo bi da nam svima malo više znače.
Nataši očigledno znače.
Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Mirjana Ristić