Istorija za ponos: Elektrifikacija Srbije

Zbog toga je, već 2. juna 1945. godine osnovano „Električno preduzeće Srbije“, a za njegovog prvog direktora postavljen vrsni inženjer Jova Janković. Trebalo je što pre početi sa korišćenjem postojećih elektrana, obnoviti one stare i izgraditi nove.

U publikaciji „Jubileji svetlosti i slobode“, izdatoj povodom 40 godina elektroprivrede Srbije, navodi se sledeće: „Novo društvo nasledilo je i prihvatilo od starog samo dve aktive: pola miliona na blagodeti elektrike naviknutih potrošača i elektroprivredne radnike (priučene, obučene i visokostručne), koji su u prvim danima slobode poneli glavni teret obnove porušenih i izgradnje novih energetskih objekata.“

Već u prvoj posleratoj godini, 1946, proizvodnja električne energije nadmašena je za 14 odsto od one iz 1939. Takozvani Prvi petogodišnji plan razvitka narodne privrede predvideo je da se predratna proizvodnja energije učetvorostruči, i to izgradnjom pet termoelektrana snage 170 MW i godišnje proizvodnje 508 miliona kilovat-sati, i šest hidroelektrana snage 92 MW i proizvodnje 310 miliona kilovat-sati. Od plana se, međutim, veoma često odstupalo, jer su problemi na terenu bili nepremostivi.

TE „Mali Kostolac“
Prvi posleratni energetski objekat, prema mišljenju mnogih hroničara elektroprivrede, bila je termoelektrana „Mali Kostolac“. Još tokom Drugog svetskog rata, Nemci su imali ideju da izgrade termoelektranu na samom ugljenokopu. Po završetku rata, nova vlast je odlučila da se odmah započne izgradnja ove termoelektrane. Ministarstvo građevinarstva poverilo je zadatak Predragu Đurđeviću – Gagi.

Međutim, zbog mnogobrojnih problema koji su se ukazali, a pre svega nemaštine, plan je morao da se menja. Odlučeno je - dok se ne stvore bolji uslovi za izgradnju „velike“ termoelektrane, napraviće se „mala“ elektrana. Tako su i ostali nazivi „Mali“ i „Veliki Kostolac“.

Međutim, ni sa izgradnjom „Malog Kostolca“ nije išlo sve glatko. Para za kupovinu nove opreme nije bilo. Rešenje je nađeno u preuzimanju opreme iz stare beogradske, opštinske termoelektrane. Kotlovi, turbine i generator preneti su u Kostolac, delimično rekonstruisani i montirani u „Mali Kostolac“. Tako su od kraja 1948. godine mašine stare opštinske elektrane nastavile da rade.

Sredinom šezdesetih godina 20. veka, TE „Mali Kostolac“ prešao je u hladnu rezervu, a krajem 1968. godine oprema je rashodovana i prodata kao staro gvožđe.

Prva posleratna hidroelektrana „Timočko električno društvo“ osnovano je 1947. godine, a jedan od njegovih zadataka bila je i izgradnja novih objekata. Iste te godine započeli su i radovi na izgradnji brane hidroelektrane „Sokolovica“, a naredne godine elektrana je i počela da radi. Bio je to svojevrsni građevinski podvig, s obzirom na nepristupačnost terena i nedostatak mehanizacije. Snaga elektrane iznosila je 2.200 kW.

Vlasinska, prva zemljana brana
Već 1946. započela je izgradnja prvih većih hidroelektrana: „Vlasina – Vrla“, „Zvornik“, „Ovčar Banja“, „Međuvršje“ i niza manjih: „Seljašnica“, „Čokonjar“, „Ras“...

Septembra 1945. godine nekoliko inženjera, predvođeni direktorom Jovom Jankovićem, došlo je u Vlasinu. Tokom nekoliko dana, koliko su tu boravili, utvrdili su osnovni koncept nove hidroelektrane i svih njenih pratećih delova. Pošto je pečat nosio uvek sa sobom, direktor je na licu mesta potpisao odluku o izgradnji. Stručna studija vlasinskog vodnog potencijala već je postojala – sačinio ju je uvaženi inženjer Miladin Pećinar, još pre rata. Pored toga, bili su tu i vrsni stručnjaci, poznavaoci hidrotehnike: inženjeri Jevđević, Verčon i Rajčević.

Upravo je Bogdan Rajčević, koji je na Sorboni magistrirao na temu zemljanih brana, predložio da takva, zemljana brana bude napravljena i ovde. Izgradnja brane trajala je dve godine i u njoj je učestvovalo oko 15.000 omladinaca, lokalnog stanovništva, pa čak i vojske. To je bila prva zemljana brana u ondašnjoj Jugoslaviji.

Ceo sistem bio je završen do 1954. godine, kada je na mrežu uključena najpre HE „Vrla 2“. U trenutku kada je sistem počeo da radi, iz „Vlasinskih“ hidroelektrana proizvodila se trećina ukupne električne energije u Srbiji.

Hidroelektrane „Ovčar Banja“ i „Međuvršje“
Izgradnja elektrane „Ovčar Banja“ počela je juna 1946. godine, u podnožju jednog od brda Kablara. Inače, na samom vrhu brdu, tik iznad elektrane, nalazi se manastir Blagoveštenje, u kome se baš tih godina (1948) zamonašio iskušenik Gojko, kasnije srpski patrijarh Pavle.
Obe elektrane građene su na osnovama projekta Miladina Pećinara. Iako male snage, one su sa svojim gravitacionim betonskim branama i prelivima predstavljale ozbiljne građevinske poduhvate.

Ceo posao bio je dodatno otežan direktivom tadašnjih državnih organa da se mašinske zgrade smeste u podzemne objekte. Tako je bilo kod ove dve hidroelektrane, ali i kod „Vlasinskih“. Nestabilne političke prilike, razlaz sa Informbiroom i blokom istočnoevropskih zemalja uslovili su donošenje ovakvih odluka, koje nisu rezultat optimalnih projektantskih rešenja.

Prvenac na Drini – hidroelektrana „Zvornik“
Izrada projekta energetskog iskorišćenja srednjeg toka Drine započela je u drugoj polovini 1946. godine. Izbor ove reke nimalo nije bio slučajan – znalo se da Drina ima veliku vodnu snagu. Prvi radovi počeli su 1948. godine, kada su počele da niču barake za smeštaj graditelja, za čuvanje materijala i alata, menze... „Oživela je dolina Drine povicima i pesmom graditelja, eksplozijom mina u steni i zujanjem prvih mašina“ – zapisali su svedoci ovih poduhvata.
Elektrana je završena za sedam godina, i puštena je u pogon 1955. godine.

Kao i kod izgradnje drugih objekata u to vreme, i ovde su se vrlo često isprečile raznorazne poteškoće: najpre nedostatak stručnog kadra, radne snage, mehanizacije, česti nestanci električne energije (nekada i po pedeset puta na dan), a ponajviše česte poplave ćudljive Drine. Nije bilo lako zauzdati ovu reku, „napadala je“ kad joj se niko ne nada, rušila sve pred sobom i odnosila ljudske živote. Zabeleženo je da su tokom izgradnje hidroelektrana i njeni graditelji imali 16 „okršaja“ sa nabujalim vodama Drine.

Sanja Roslavcev