PRAVO I PRAVDA: Nema smrtne kazne za ubicu Tijane Jurić!
U skladu sa odredbama Krivičnog zakona, najveća moguća kazna koja može da bude izrečena za najteže krivično delo je do 40 godina zatvora.
Naime, poslanici su 26. februara 2002. izglasali ukidanje smrtne kazne, što je bio zahtev Saveta Evrope; tada je smrtna kazna preinačena na 40 godina zatvora i od 2002. do danas u Srbiji je služi 68 ubica.
Poslednji osuđenik nad kojim je izvršena smrtna kazna bio je Johan Drozdek, koji je pogubljen u Somboru 14. februara 1992. godine zbog svirepog ubistva šestogodišnje devojčice.
U trenutku izvršenja smrtne kazne, Drozdek je imao 34 godine.
Poslednji osuđenik kom je izrečena maksimalna kazna zatvora je Darijan Musić (28), koji je u jesen 2012. na svirep način ubio manekenku Vladislavu Červenko (24). Iako je njegov branilac dao sve od sebe da Darijan bude blaže sankcionisan, sudija je uzeo u obzir brutalnost ubice.
Musić je, da podsetimo, svoju devojku doslovno ubio od batina - obdukcioni nalaz je pokazao da joj je odvalio jetru! – a potom je pobegao iz stana u kom je izvršio zločin. Policija ga je uhapsila nekoliko dana kasnije, u Novom Pazaru.
Musić služi 40-godišnju kaznu u zatvoru u Novom Sadu, gde je i počinio zločin.
Vreme “Dušanovog zakonika” je prošlo
Iako smo zbog prilagođavanja našeg ZKP-a evropskim zakonima, a po preporuci Saveta Evrope, morali da ukinemo smrtnu kaznu, svaki put kada se dogodi zločin poput ubistva Tijane Jurić javnost se poziva na “Dušanov zakonik” i onu narodnu “oko za oko, zub za zub”. Saosećajući sa bolom porodice koja je izgubila najmilije, građani pokreću peticije za vraćanje smrtne kazne, iako su i sami svesni da one neće imati pravnu snagu.
U pravnom sistemu dozvoljeno je pozivanje na “lex specijalis”, odnosno poseban zakon koji će biti primenjen u konkretnom slučaju. “Lex specijalis” u novijoj istoriji primenjen je 1997. godine, kada je tadašnji DOS optužio režim Slobodana Miloševića da je pokrao lokalne izbore održane u novembru 1996.
Da li bi u slučaju ubistva Tijane Jurić “lex specijalis” u smislu strože kazne za ubicu bio zadovoljenje pravde? Javnost bi donekle bila umirena, ali šta onda reći roditeljima Vladislave Červenko, Stele Gundelj i drugih žrtava čijim je monstrumima suđeno po zakonu koji je "isti za sve"?
Istraživanja javnog mnjenja o smrtnoj kazni možete da pogledate OVDE
S druge strane, advokati se protive eventualnim pokušajima javnosti da smrtna kazna ponovo bude deo našeg zakonodavstva. Podsećaju da u najvećem broju zemalja sveta ova kazna više ne postoji, te da je preinačena na višedecenijske robije, pa i višestruke višedecenijske robije koje, naravno, osuđeni ne može da doživi.
- Mislim da je kazna od 40 godina zatvora gora od smrtne kazne – kaže za portal Nadlanu advokat Vladimir Marinkov iz advokatske kancelarije “Guberina-Marinkov”. – Nema jedinstvenog stava oko ove sankcije, ali je izvesno da čovek koji je počinio najteže krivično delo neće živ izaći na slobodu.
Nema “pravne prakse” za Tijaninog ubicu
Pa ipak, to se dogodilo Dejanu Anđelkoviću, silovatelju iz Niša. On je najpre osuđen na smrtnu kaznu, jer je ubio četvoročlanu porodicu zbog 600 nemačkih maraka. Kazna mu je potom preinačena na 40, pa na 15 godina, zbog promene Krivičnog zakona.
Mališa Jevtović (38) osuđen je na 40 godina zatvora zbog ubistva trogodišnje Katarine Janković, koju je u julu 2005. u Zvezdarskoj šumi silovao i naneo joj povrede od kojih je preminula. Majka nesrećne devojčice osuđena je na 37 godina zatvora zbog saučesništva.
Dragan Nikolić Čombe (47) iz Čente osuđen je na 40 godina zatvora zbog ubistva Tamare Ivanović (13) i silovanja devojčice S. N. (11). On je u novembru 2005. u blizini Železničke stanice u Batajnici ubio Tamaru koja je, videvši da je pao, prišla da mu pomogne. Nikolić je Tamari zadao 15 smrtonosnih uboda nožem u leđa i grudi.
Ilija Vujić Bumbar (45) osuđen je na smrtnu kaznu 1994. zbog ubistva porodice Židić u Pohorskoj ulici u Novom Beogradu. Vujić je 1. decembra 1993. u pucnjima u glavu ubio Veru (42) i njenog sina Davora (13). Motiv surovog ubistva – novac. Ukidanjem smrtne kazne osuđen je na 40 godina.
Olivera Krsmanić (26) iz Mačvanskog Prnjavora je prva i jedina žena u Srbiji koja je bila osuđena na 40 godina robije zbog svirepog i podmuklog ubistva taksiste Nezira Šišića iz Borče i radnika benzinske pumpe u Čačku Zorana Radovića. Ubistvo je počinjeno 2005. godine. Međutim, na Apelacionom sudu presuda je preinačena na 15 godina zatvora.
Kada je izašao iz zatvora, nekoliko godina bio je van Srbije, a čim se vratio, silovao je dečaka pred njegovom nepokretnom majkom. Osuđen je na 14 godina zatvora.
Na pitanje da li bi po osnovu takozvane pravne prakse, ubica Tijane Jurić mogao da robija svega 15 godina (jer blažu sankciju mogu da traže svi koji su osuđeni na 40 godina), advokat Marinkov odgovara:
- Njegov branilac ne bi mogao da se pozove na ovaj slučaj, jer je smanjenje kazne silovatelju iz Niša usledilo u trenutku izmena Krivičnog zakona, što sada nije slučaj. Prema onome što je rekao ministar Stefanović, osumnjičeni Đurić mogao bi da odgovara za teško ubistvo iz niskih pobuda, za šta je zaprećena maksimalna kazna do 40 godina zatvora.
Slepa pravda
Nezavisni sindikat policije Srbije smatra da bi trebalo povećati maksimalnu kaznu zbog zločina poput ubistva Tijane Jurić.
Srpska javnost, potresena stravičnom sudbinom male Tijane, smatra da je 40 godina robije malo za monstruma koji ju je mučio i ubio, a potom nastavio svoj život kao da se ništa nije dogodilo.
Pa ipak – pravo je jedno, a pravda nešto sasvim drugo.
Tijanini roditelji, sestra i prijatelji nikada više neće moći da zagrle svoju mezimicu.
Čak i da ubici “kolege zatvorenici sude na njihov način, po zatvorskim pravilima”, ostaje gorka istina da Justiciji, boginji pravde, civilizacijske tekovine nisu uspele da skinu povez sa očiju...
Snežana Moldovan