BUDUĆNOST HRANE: 7 namirnica koje će promeniti naš život

Besvesno meso
Iako ne propovedaju priču vegetarijanaca, većina onih koji jedu meso bi verovatno više voleli šniclu začinjenu saznanjem da životinja nije previše patila. A šta ako meso nije imalo ni mozak za koji je bilo prikačeno? Moglo bi da se pretpostavi da bi faktor krivice dosta opao, a efikasnost dosta porasla. Ako bi nauka servirala biftek koji je odgajan u fabrici bifteka, to će zahtevati manje vode i ostalih resursa nego što bi potrošio odgovarajući broj životinja, sa dodatkom etički prihvatljive proizvodnje. Laboratorijsko meso bez svesti nije još uvek realnost za širu potrošačku publiku, a odgajanje šnicle sa dugim mišićnim vlaknima predstavlja veću poteškoću od simuliranja mlevenog mesa. Ipak, točak se pokrenuo.

Lakši, efikasniji i na kraju, verovatno i ukusniji put bi bio dodavanje hrani biljnog porekla ukus mesa. Besvesno meso bi trošilo manje vode i resursa od običnih krava, ali alge i biljke plus ukusi, proizvedeni u, gde drugde nego u centru sveta za veštačke ukuse, Sjedinjenim Američkim Državama, još više obećavaju.

Još je Vinston Čerčil 1932.godine rekao: «Za pedeset godina izbeći ćemo apsurd odgajanja cele kokoške zarad pilećih prsa ili krilaca, već ćemo odgajati te delove zasebno.»

Umesto hrane, kalorije koje će dostavljati nano-roboti
U graničnom području ideja koje predlažu kako ćemo se možda hraniti u budućnosti, nalazi se i ona čuvenog naučnika Roberta Freitasa, u kojoj bi njegovi nanoroboti koje pokreće radioaktivni izotop elementa gadolinijuma patrolirali pored svake ćelije u organizmu i obezbeđivali energiju ćelijama direktno čineći energiju iz hrane nepotrebnom. Ovo bi zamenilo samo kalorični aspekt hrane, tako da bi i dalje bili neophodni vitaminski i nutricioni dodaci koji bi obezbedili telu novu materiju pošto ćelije izumiru. Dalje, u svemu ovome postoji i neka vrsta utehe u slučaju da se desi najgori mogući scenario, tj. u slučaju da naša planeta izgubi sposobnost da nas hrani, nanotehnologija bi mogla da nam stvori pilulu koja bi našem telu davala snagu da izdrži bez hrane i po 10 godina.

Banane
Skoro svaka banana koju ste pojeli u poslednjih par decenija je genetički identična sa bilo kojom drugom bananom koju ste pojeli. Sve su klonirane od jednog drveta banane i stvorena je «kavendiš» sorta na koju obično mislimo kad kažemo banana. Njen ukus, sastav i otpornost na bolesti su uticale na ostale sorte i učinile je pogodnom za širok uzgoj, međutim nosilac bolesti sa ključem za njen genetski kod je ugrozio klonove.

Naučnici i farmeri su radili na stvaranju novih vrsta genetskom modifikacijom i ukrštanjem da bi naposletku stvorili Bananu 2.0. Makakav rezultat bio, postoji šansa da ukus banane sutrašnjice ne bude poznat našim nepcima.

Pčelinji proizvodi
Naučnici procenjuju da trećina hrane koju jedemo postoji zahvaljujući oprašivanju pčela, ali i med sam po sebi je proboj u ishrani. Pčele su prve životinje koje su pripitomljene i obezbedile su sirovinu za prvo čovekovo alkoholno piće, medovinu. Pored zaprašivanja i apiterapije (uključujući i svesno dopuštanje čoveka pčelama da ga ubodu radi povećanja nivoa kortizona u telu), i drugi proizvodi iz košnice – propolis, polen, pčelinji hleb i mleč – imaju hranljiva i lekovita svojstva.

Pesticidi, biljne monokulture i preteran rad stoje iza kolapsa sve većeg broja komercijalnih košnica, koje obično putuju kamionom do polja koje treba da zapraše. Manje kolonije u prirodnijem okruženju imaju manje problema.

Iako su pčele bile motor ljudskog razvoja hiljadama godina unazad, njihova uloga u sistemu ishrane je sada veća nego ikada, što se tiče njihovih proizvoda a i biljaka kojima pomažu da cvetaju.

Genetski modifikovana hrana
Pretpostavljam da ništa na ovoj listi ne izaziva toliko kontroverze kao genetski modifikovana hrana ili genetski modifikovani organizmi (GMO). Gajimo životinje i biljke hiljadama godina i, naravno, dramatično menjamo njihove genetske šeme. Ali GMO vode taj koncept na novi nivo jer naučnici isecaju i ubacuju genetski kod od nekoliko vrsta da bi napravili nove. U jednom zloglasnom primeru, GMO je bio stvoren ubacivanjem gena od ribe list u paradajz da bi se zaštitio od hladnoće; rezultujuća sorta nikad nije prodata. EU ne dozvoljava GMO, iako studije pokazuju da su bezbedne za ljudsku ishranu.

Mnoge grupe za zaštitu ljudskih prava, poljoprivrednici, države i gurmani se sasvim opravdano brinu da će se genetski modifikovani usevi raširiti svetom i uništiti lokalne sorte. Stvorene vrste su čvršće i vetar ih lako raznosi. Ta briga jeste opravdana, ali ona koja se tiče navoda da GMO pokret favorizuje bogate zemlje, može biti neosnovana.

Skorašnji članak u Economist magazinu tvrdi da ovaj «sektor cveta, pogotovo u zemljama u razvoju, gde siromašni i neproduktivni farmeri imaju najviše koristi od ovakvog napretka,» i umesto da kupuju GMO od zapadnih firmi, neke zemlje u razvoju stvaraju sopstvene vrste, možda bazirane na lokalnim sortama koje pokušavaju da zaštite, i tako izbegavaju plaćanja za licence.

Sprej palačinke
Nešto što zahteva mnogo manje pažnje od prethodnih pasusa je nov proizvod koji se pojavio na američkom tržištu. To je testo za palačinke i vafle u sprej konzervi. Na taj način možete napraviti tačno onoliko palačinki koliko želite bez gubitaka u materijalu ili pranja posuđa. Za prethodne dve godine ta kompanija je prodala 6 miliona konzervi bez skoro ikakvog marketinga.

Alge
Priča o hrani je u isto vreme i priča o vodi. Potrebno nam je najmanje 200 litara vode dnevno da bismo preživeli (mada bi neke druge procene ovih 200 litara okarakterisale kao poprilično rasipništvo), a od toga je samo 4 litra za piće. Međutim, našim izvorima hrane – životinjama, biljkama – potrebno je mnogo više. U principu, pojedemo mnogo više vode nego što popijemo.

Da stvar bude gora, vode je sve manje u odnosu na rast svetske populacije, naročito u Africi i u Kini gde je meso sve popularnija hrana. Sveža voda koja je zarobljena u ledu Aljaske može jednog dana biti mnogo vrednija od nafte koja se nalazi ispod.

Slana voda je druga priča: Ima je svuda, uključujući i sušom pogođene oblasti Afrike. Vredi se baviti istraživanjem bilo koje biljke koja raste u slanoj vodi. Ključ je u genetskoj modifikaciji neke od stotina vrsta algi da bi ih načinili efikasnijim u korišćenju azota iz vazduha, što bi bilo vitalno za njen rast. Ljudi koji žive na obalama Indije se bave poljoprivredom zasnovanom na slanoj vodi već stotinama godina. Ne samo da ti organizmi mogu da budu novi izvor energije, već oni koriste iste molekule ugljenika iz atmosfere koje kasnije ispuštaju u njega.

Velike kompanije (Exxon/Mobil…) i vlade SAD i Kine ulažu milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih vrsta algi. Kao dodatak korićenju algi kao izvora energije, takođe ih možemo jesti jer su vrlo hranljive i pune proteina.

Izvor: Ekologija.rs