Izložba fotografija “Memento“ - Luka Klikovac

Još od nastanka civilizacije, u svim kulturama i društvima smrt označava završetak nečega. Ona nas prati ceo život, ona je nepristrasna, a njena snaga je nesporna. Upravo zbog te svoje moći u književnosti, religiji i umetnosti uglavnom se prikazuje u različitim, mahom jezivim, oblicima i vidovima. Iako to na prvi pogled tako ne izgleda, savremenom čoveku pojam smrti je iz više razloga zastrašujući, a percepcija života potpuno izmeštena.

Jedan od naših ideala jeste večna mladost. Drugim rečima, suština života nije da ga živimo, da ne gledamo na vreme, da ne brojimo dane, da ne isčekujemo nešto, već kako da isto to vreme zaustavimo ili bar usporimo. Sve ovo prati i činjenica da se na godišnjem nivou u svetu izvrše milioni estetskih operacija i tretmana. Uklanjanje „nedostataka“ ili razna genetička istraživanja u laboratorijama samo su paravan iza kojeg se krije pokušaj usporavanja ili zaustavljanja poslednje etape u našim životima, a s druge strane apsurd i ironija ovih i drugih opsesija i ideala vezanih za smrt, mladost, vreme i život, jeste da naša civilizacija, bilo u ličnom ili društveno-kulturološkom pogledu, ne može da zamisli život bez fotografije.

Upravo je ona ta koja nas od prvog dana njenog, a i našeg postojanja konstantno podseća na prolaznost i kraj. Suzan Zontag kaže (Susan Sontag): „Sve fotografije su memento mori. Snimiti fotografiju znači učestvovati u smrtnosti, povredljivosti i promenljivosti neke druge osobe (ili stvari). Upravo isecanjem ovog trenutka i njegovim zamrzavanjem, sve fotografije svedoče o neumoljivom topljenju vremena.“

http://www.u10.rs