Da li nam vakcine ubijaju decu?

Često smo svedoci različitih mišljenja o vakcinaciji. Iako je ogromna većina lekara i roditelja ZA, čini se da je protivnika sve više. U svakom slučaju, to je uvek aktuelna tema i aktuelno pitanje.

Uzroke zbog kojih dolazi do ove podele među roditeljima i u široj javnosti, možemo da podelimo u dve grupe:

Na prvom mestu je loša edukacija – nepoznavanje osnovnih principa vakcinacije i vakcina, kao i njihovih korisnih efekata, uz potenciranje često izmišljenih nuspojava. Tu su i brojne zablude, uključujući i neutemeljenu sigurnost da je većina bolesti već iskorenjena, pa decu ne treba vakcinisati. Plod oskudne edukacije je i vrlo opasna zabluda da dete samo treba da stekne otpornost protiv bakterija i virusa, a vakcine su tu nepoželjne. Međutim, teško je zaboraviti smrt dece koja su bila nevakcinisana i dobila najtežu fromu laringitisa (zapaljenje grkljana). Tu bolest uzrokuje bakterija protiv koje se daje vakcina skoro dve decenije (reč je o HiB vakcini protiv bakterije H. Influenzae). Otkako je ta vakcina konačno obavezna u Srbiji, nije bilo takvih užasnih ishoda.

Druga grupa uzroka se može pokriti uvek aktuelnom «teorijom zavere» koju su skovale bogate farmaceutske kuće i «bela mafija», u cilju sticanja profita «na račun zdravlja naše dece». Slažem se da je zdrav naučni skepticizam uvek dobrodošao, ali je ova priča veoma blizu paranoje. Da bi jedna vakcina stigla na tržište, mora da prođe nekoliko veoma gustih filtera i ispitivanja, koja ne finansiraju proizvođači vakcina. Radi se o višegodišnjim ispitivanjima, na ogromnom broju ispitanika, koja se izvodi u nekoliko faza, a konačan sud daju objektivne i nezavisne državne institucije, koje imaju izuzetno stroge kriterijume. I kada se vakcina pusti u promet, budno se nadziru efekti vakcinacije, kao i neželjeni efekti. Radi se o izuzetno sofisticiranim naučnim metodama, koje se obrađuju najsavremenijim informacionim tehnologijama, a ljudi koji obrađuju rezultate – nemaju nikakve veze sa medicinom, dok su podaci šifrovani na nekoliko nivoa.

Istorijske činjenice
Zahvaljujući vakcinama, brojne zarazne bolesti – koje su doslovno harale zemljom, iskorenjene su. Stariji se sećaju velikih boginja, to je odličan primer. Zahvaljujući vakcini protiv difterije, ove smrtonosne bolesti nema preko šest decenija, a slično je i sa dečjom paralizom. Naravno, nikom ne pada na pamet da ove vakcine ukine – zbog realnog straha od novih epidemija. Mnogo života je sačuvano i u poslednjih tridesetak godina, zahvaljujući vakcinama protiv raznih virusa i bakterija. To nisu «priče», već lako proverljive činjenice.

Šta kažu medicinske studije?
Već smo pomenuli značaj istraživačkog rada na polju vakcinacije, naročito u procesu razvoja vakcina, ali i praćenja njihovih efekata. Sada su moderne studije, koje prate neželjene efekte vakcina. Moramo ponoviti da se radi o nezavisnim, multicentričnim istraživanjima (obično se sprovode na više kontinenata istovremeno), koje ne finansiraju proizvođači vakcina, a nadziru ih međunarodne institucije sa ogromnim kredibilitetom. Skoro sve velike studije su pod pokroviteljstvom Svetske zdravstvene organizacije.

Jedna od tih studija je potpuno jasno pokazala da MMR vakcina (protiv malih boginja, zaušaka i rubeole) nema nikakve veze sa autizmom! Posle nje, obavljeno je još par istraživanja (od strane drugih stručnjaka), sa potpuno istim zaključkom. Zato je potpuno razumljiv stručni autoritet ovih i sličnih medicinskih, naučnih istraživanja, pa se na njih oslanjamo kada govorimo o potrebi za vakcinacijama.

Kako to ide u razvijenim zemljama?
U bogatim zemljama se mnogo vodi računa o zdravlju stanovništva, a naročito dece. Sa jedne strane, to je prirodna, humana briga, ali ne treba zaboraviti ni ekonomski aspekt. Medicina je skupa, naročito je skupo lečenje. Zato su ekonomski eksperti odavno izračunali da je jeftinije sprečiti nego lečiti. Kako je to u skladu sa osnovnim principima medicinske nauke, konsenzus je brzo i lako uspostavljen. Zato je vakcinacija izuzetno važna, a u razvoj novih i usavršavanje starih vakcina se ulažu ogromne pare. To je daleko jeftinije od borbe sa epidemijama zaraznih bolesti. Tako su svi «dobri» – država je zadovoljna što ne mora da troši pare na lečenje bolesti koje se mogu sprečiti, farmaceutske kompanije imaju svoj interes da naprave i prodaju što bolje vakcine – koje imaju minimalne neželjene efekte, a deca dobijaju najsavremeniju zaštitu od zaraznih bolesti.

Da li je sve baš uvek tako lepo?
Naravno da uvek ima izuzetaka. I u medicinski razvijenim (to znači veoma bogatim) zemljama postoji otpor prema vakcinama. Pre par meseci sam saznao za manju epidemiju malih boginja u jednom delu Švajcarske. Ne bih verovao da informacija nije dobijena direktno od učesnika epidemije! Kako je to moguće? Lako. Roditelji su došli do «saznanja» da je u bogatoj i čistoj Švajcarskoj nemoguće dobiti male boginje. Čim je broj nevakcinisanih dostigao «kritičnu masu», zbila se epidemija. To je bila «mini epidemija» o kojoj se nije mnogo pisalo… ali, desila se. Slično je bilo i kod nas pre par godina. Eto sličnosti između Švajcarske i Srbije.

Obavezne i neobavezne vakcine
Svaka država ima svoj vakcinalni «kalendar» sa obaveznim, zakonom propisanim vakcinama. Nećemo ih sada nabrajati, ali valja znati da dva faktora opredeljuju jednu zemlju po pitanju izbora obaveznih vakcina. Prvi je, svakako, značaj i korisnost vakcina u prevenciji zaraznih bolesti, a drugi je cena. Zato se neke veoma korisne, ali skupe vakcine ne nalaze na spisku obaveznih, naročito u tranzicionim zemljama. Na primer, kod nas nije obavezna Prevnar vakcina, protiv užasno opasnih sojeva pneumokoka – bakterije koja može da napadne pluća i mozak, ali i da izazove sepsu, naročito kod beba u prvih par godina života. Slično je i sa vakcinom protiv varičele. Obe su izuzetno efikasne, ali i veoma skupe. Ipak, roditeljima bi trebalo omogućiti da legalnim putem plate i dobiju ove vakcine, dok Fond zdravstvenog osiguranja ne ojača da ih uključi u kalendar obavezne imunizacije.

Mora se priznati da naša država i resorno ministarstvo pokušava da unapredi vakcinacije i da je već mnogo urađeno, ali su potrebni i dodatni napori, pre svega na polju edukacije. Ima mnogo relativno novih vakcina, zato je potrebno koordinisati rad na njihovom uvođenju. To je posao Ministarstva zdravlja i nadležnih institucija.

Koliki je rizik od neželjenih efekata?
Zahvaljujući ogromnom farmakotehnološkom napretku, vakcine su sve bolje i čistije, pa su i neželjeni efekti veoma retki i blagi. Ozbiljni efekti vakcinacije su zaista izuzetno retki, ali se ipak dešavaju. Zato je važno svakom roditelju detaljno objasniti šta se može desiti. Jer, kada se dese, neželjeni efekti moraju da se evidentiraju i isprate. Svako dete je «priča za sebe», i to mora da se poštuje, čak i ako je verovatnoća nastanka neke komplikacije izuzetno mala. Kada se pogleda odnos koristi od vakcinacije i neželjenih efekata, zaključak je jasan – vakcine su apsolutno neophodne.

Kada početi vakcinaciju? Strogi rokovi…?
E, ovde ima dosta problema! Sa jedne strane se nalazi opravdani interes da se sva deca vakcinišu, pa su rokovi vakcinacija i vrsta vakcina precizno utvrđeni. Sa druge strane su ponekad sumnjičavi roditelji, koji bi «malo da sačekaju, ipak je dete još malo». Ruku na srce, nije presudno da li će kod bebe početi vakcinacija sa dva ili tri meseca, ali se početi mora! Striktni rokovi su tu pre svega da bi se vakcinacija dece kompletirala u predviđenom roku. Ako bi u Srbiji ostavili mogućnost da roditelji odaberu po principu «može i sad, a može i malo kasnije», onda bi mnoge bebe počele da se vakcinišu negde oko prvog rođendana, kad ojačaju. To je, naravno, pogrešno. Zato i postoji kalendar vakcinacije. U svakom slučaju, važna je komunikacija sa izabranim pedijatrom – koji će, imajući u vidu posebnost svakog deteta, sačiniti pravi plan vakcinacija, držeći se zakonskih i medicinskih pravila.

Moramo podvući da se revakcine daju u predviđenim rokovima. I tu ima prostora za mala pomeranja, naročito ako su deca bolesna u vreme predviđene revakcine. Uvek je bolje malo odložiti vakcinaciju nego vakcinisati bolesno dete. Naravno, to će proceniti pedijatar koji prati mališana.

Kakva je budućnost vakcina?
Kod nas je važno stalno upoznavati i učiti roditelje o vakcinama i koristi koje one donose. Čini se da smo mi, pedijatri, malo zatajili u priči sa roditeljima. Često je to uzrokovano objektivnim nedostatkom vremena, ali ponekad i uverenjem da se neke stvari sigurno znaju. Brojne dileme i sumnjičavost prema vakcinama je jasan pokazatelj značaja edukacije. Otud su i ovi redovi našli mesto u našem i vašem časopisu. Nadamo se da smo bar malo uspeli da vam približimo veliko ZA vakcine.

Nadlanu / izvor: mojpedijatar, Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar