Kroj kao crtež
U Haosu su te pretposlednje septembarske prijatne i blage večeri bili skoro svi kojima moda nešto znači i svi koji u modi nešto znače, ili su bar tu negde blizu (oko i u umetnosti), i ja. A bilo je jedno 999 fensi faca, i ja.
Ipak... iako sam samo ja bio totalno demode (to se tako kaže?), iako sam skroz fejk „odeven“, iako se u savremeno odevanje razumem kao i u cepanje atoma, i bliži mi je Cern od Pariza, Rima, Londona, Njujorka, Tokia... a udaljen sam od njega bar sto hiljada kilometara svetlosnih godina, kad sam stigao (stigao? probio se kroz masu namirisanih i napirlitanih...) od svega ostalo je samo odušuvljenje, pomalo pomešano sa, priznajem, ogromnim iznenađenjam, i jedno veliko "Bravo Dragana!"
Šalu na stranu (iliti stranu na šalu), pratim rad DO i uvek sa zanimanjem čekam nešto novo od nje, pa se naravno nisam iznenadio novom idejom i svežim pristupom projektu, ili zanimljivim radovima i nesvakidašnjoj prezentaciji, koliki je profesionalac neću ni da govorim, najveći i najlepši događaj, i čini mi se najveći uspeh i pravi pogodak je mera likovnosti koja se nameće i u skladu je sa celokupnim stvaralaštvom DO ali i potpuno kompatabilna sa osnovnom idejom i potpuno uklopljena u programsku koncepciju galerije.
I zaista, hvala i Borki Božović za pravu meru i osećaj za neosporive vrednosti a koja je vodi kroz prezentacije umetnika i umetnosti po našoj likovnoj sceni na sveopšte zadovoljstvo pokazujući od izložbe do izložbe koliko dobra umetnost postoji tu oko nas, i da je ipak više umetnosti nego umetnika, samo je treba prepoznati a tu je BB neprikosnovena i opet jedno veloko "Bravo!"
Od velike gužve uspeo sam samo da čujem da je izložbu i otvorila Borka Božović, umetnički direktor Haosa, a što je u stvari bilo po izričitoj Draganinoj želji, uspeo sam da se izborim da čujem samo delove govora... jer sam se borio za čašu dobrog vina... U tom trenutku sam bio suviše daleko od zvučnika u razgovoru sa kolegom novinarem te smo konstatovali da ne vredi ni pokušati proboj kroz masu do govora, iako se samo preko trnja stiže do zvezda.
Ako još niste shvatili (a baš sam vam lepo objasnio) o čemu se sve ovde radi, pročitaćete tekst u katalogu koji je napisala i potpisala s puno ljubavi, iskreno i vešto-pošteno Vladana Spaić. Vladana svoje viđenje završava jednim od mogućih zaključaka:
... „Biti umetnik je velika odgovornost, baš kao i baviti se umetnošću u bilo kojoj njenoj interpretaciji. Ako je umetnik nomad koji sledi svoju radoznalost, onda je Dragana Ognjenović zaista jedan specifičan izveštač svakodnevice, sposobna da iz svakog i trivijalnog elementa izvuče priliku za kreaciju.“
E, sad ću lepo završiti tekst i da se prošetam do Haosa da na miru uživam u umetnosti, ovog puta pristojno i lepo odeven da se ne brukam.
A umetnost jeste svuda - ali je još više i iznad svega - oko nas, trenutno je najviše ima u Haosu jer je tamo Dragana Ognjenović.
P. S. Sad sam tek video Markove fotke, pa se setih da nisam bio sam... Inače... Bravo Marko! Posle tvojih fotki moj tekst menja (gubi) svaki smisao, a i baš si bio super onako casually odeven!
Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Marko Risović