Novogodišnja bajka o sasvim običnom životu i sreći

Jelku smo ove godine postavili ispod prozora. Deca kažu da ih podseća na Ajfelovu kulu. Ženu pak sve to bleštavilo podseća na gradsku vrevu Šangaja, grada svetlosti i imaginacije, dok mene jedino lampinjoni koji se s kraja prozora u spiralnom luku spuštaju na frižider podsećaju na čuveni most u San Francisku. Svako od nas izgradio je svoj paralelni svet imaginacije i smestio ga u našu malu dnevnu, gostinsku i spavaću sobu.

Posmatrajući vatru u kaminu, koja je ove noći radosno tinjala, setio sam se kako smo nekada davno u mom rodnom kraju, na obali Tamiša, čekali svaku novu godinu. Sedeli smo u jarku pored puta, grejali se uz logorsku vatru, pričali anegdote iz stare godine i maštali o nekom novom životu, nekoj novoj godini… Sanjarili smo o životu bez granica, u nekom velikom, svetlom gradu, gradu novih mogućnosti.

Iz polusna me prenula topla ruka na ramenu. Osetivši zimu u mom srcu, pomilovala me je po vratu.

„Vidi kako je deci lepo”, rekla je samo i poljubila me nežno i tiho kao kad se noć krišom iskrada sa horizonta i odlazi u neki novi beskraj. Na trenutak ništa više nisam čuo, sem glasova naše divne dečice. Opijao me je njihov smeh, a negde u daljini, posmatrajući nesvesno kroz prozor, u nekoj imaginarnoj izmaglici, vatromet duginih boja pretapao je moja osećanja, lomio ih, mleo i prelamao, u svojoj toj igri, vrevi života i smrti, koja se odvijala tamo negde, daleko, daleko…

Neki tvrde da Deda Mraz ne postoji, ali ja sam ga večeras, baš na novogodišnju noć, video. Goneći svoje zahuktale irvase, preleteo je Ajfelovu kulu i šangajske nebodere, a kada je polako nestajao iz vidika, lebdeći iznad frižidera sa svojim čuvenim osmehom u noći, negde tačno iznad mosta u San Francisku, odmahnuo mi je rukom i uzviknuo ono svoje čuveno „Ho-ho-ho”.

Pomilovao sam dragu po licu, decu prekrio toplom dunjom i lagano se, sa osmehom na licu i nekom novom toplinom u duši, prepuštao snu. Nikada nisam mirnije spavao, a prvi put u životu nisam ništa poželeo u novogodišnjoj noći. Sve što sam ikada želeo, stalo je u četiri zida naše dnevne, gostinske i spavaće sobe.

Dobitnik Vibove nagrade lista „Politika” u 2013. (Vladimir Dramićanin)

Izvor: politika

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.