INTERVJU: Ivan Ivačković

Pre nekoliko meseci desio se jedan vrlo zanimljiv „transfer“ na našoj sceni... Dugogodišnji novinar i muzički kritičar Ivan Ivačković počeo je novu karijeru

Otkud to da si prešao sa novinarskog i posla muzičkog kritičara na „posao“ bubnjara?
- Prvo, ja sam se zasitio novinarstva. Mislim da je Čerčil jednom rekao da je „novinarstvo najlepši posao na svetu, pod uslovom da ga napustite na vreme“. I ja se nadam da sam to uradio na vreme. Drugo, pre dve godine, posle onog koncerta "Rolingstounsa" u Beogradu, razmišljao sam šta dalje da radim u životu. Imao sam godinama dva velika sna, još od tinejdžerskih dana. Jedan je bio da "Stounsi" sviraju u Beogradu, a drugi da ih ja upoznam. Pre dve godine su se oba ta sna ostvarila. Desilo se i više nego što sam sanjao! Recimo, nikad nisam smeo ni da pomišljam da ću ne samo dobiti pohvale od njih, nego da ću biti pozvan da sa svojom suprugom odaberem neki koncert do kraja turneje i da budem njihov gost na koncertu. Čak i to se dogodilo! I ja sam rekao sebi: „’Ajde sad napravi neki veliki rez u životu i radi sad nešto drugo. Nađi novi izazov“. Razmišljao sam šta bi to moglo da bude, i onda sam shvatio da je još jedan tinejdžerski san postojao, a da nikad nije realizovan, a to je da imam bend i da sviram bubnjeve. Ja sam kao klinac svirao bubnjeve pa sam ih ostavio zbog novinarstva, a sad sam uradio obrnuto.

Koliko ti sada kao bubnjaru pomaže to što si bio novinar i što si toliko dugo bio u tom poslu i pratio muziku sa druge strane?
- Pomaže mi dosta, daje mi mnogo širu perspektivu kao što mi je i dok sam radio kao novinar pomagalo to što sam pre toga svirao. Jednostavno, čovek stiče drugačiju vizuru kad upozna „sa obe strane“ to čime se bavi. I ja sam, zahvaljujući tome što sam svojevremeno svirao mogao bolje da razumem zašto ovaj ili onaj bend, ovaj ili onaj muzičar radi to što radi, nego što je to mogao da razume neko od mojih kolega koji nikad nije svirao.

Iz ove perspektive, šta ti se više dopada, da budeš na bini ili ispred bine?
- I jedno i drugo je veliko zadovoljstvo, u ovom trenutku meni je zanimljivije da budem na bini, zato sam ovo i uradio. Ali i jedna i druga pozicija su veoma lepe. Bitno je samo da čovek nalazi nove izazove u životu, da nalazi novu motivaciju. Meni je dugo bilo uživanje i motivacija da budem ispred bine, da slušam druge kako sviraju, a sada mi je motivacija da ja budem na bini i da, po mogućstvu, neko sluša to što sviram! (smeh)

Kada si već odlučio da sviraš bubnjeve, trebalo je skupiti ekipu i napraviti taj bend. Da li je neko bio već u „opticaju“?
- Onog trenutka kada sam ja rešio da napravim bend apsolutno nikog nije bilo u opticaju. Samo sam imao ideju da hoću da napravim grupu. A sa kim, kako... nisam imao pojma. Međutim, život ume sam da aranžira stvari. Desila se jedna, naizgled čudnovata stvar, a to je da se u mom životu pojavio čovek koji se zove Rade Bogdanović, sa kojim sam kao klinac imao neke bendove koji su, da se ne lažemo, bili savršeno beznačajni i koje danas samo on i ja još pamtimo. Svirali smo zajedno i život nas je odveo na različite strane. Čak se 25 godina uopšte nismo videli. Rade je otišao u Južnu Afriku, tamo se bavio nekim svojim biznisom. Onda se vratio i jedne večeri smo otišli u kafić na pivo, kao da nije bilo nikakve pauze. I on kaže: „Dobro, šta radiš sad?“ Ja kažem: „Pravim bend, hoćeš da nastavimo tamo gde smo stali?“. On kaže: „Hoću, naravno!“ I eto benda! Ispostavilo se da je Rade pravio neke pesme u međuvremenu i da su te pesme izvanredne, međutim, nismo znali ko će ih pevati, jer on nije sebe video u toj ulozi. Onda se pojavila Gaga Lee, devojka koju smo upoznali upravo u tom periodu. Ona je fantastična pevačica, a ispostavilo se i da je njen kreativni doprinos jako bitan, ne samo pevački, govorim i o pisanju pesama. Rade i ona su postali sjajan autorski tandem. Gaga je dala našoj muzici potpuno novu dimenziju, svež, moderan senzibilitet, koji, da budem iskren, dok smo samo Rade i ja činili bend nije bio ni izbliza tako uočljiv kao sada.

Devojka sa bilo kojom vrstom gitare, za mikrofonom, jako dobro izgleda...?
- A sa bas gitarom pogotovo! Prva ideja je bila da uzmemo basistu, a onda smo rekli: „Ne, čekaj, sjajno ćemo izgledati kao trio!“

I mnogo se lakše dogovarate ?
- Daaa! Onda je Gaga uzela da svira i bas. Ona je stvarno neka vrsta fenomena, nikada ranije nije snimala bas gitaru, za šezdesetak dana je savladala instrument.

Da li je moguće?
- Jeste, stvarno. Ja nisam svirao godinama, Rade isto, Gaga nikad nije svirala bas, ali ta silna motivacija i ubeđenje da imamo dobre pesme su nam dali neki benzin i volju da sve to u rekordnim rokovima savladamo. Nas proglašavaju nekom vrstom fenomena, čitam to u novinama...ali grupa postoji sto dana! I za tih sto dana mi smo uradili više nego mnogi drugi za deset godina.

Pesme su na engleskom, čija je to odluka bila? Ili ste jednostavno shvatili da na srpskom ne možete da izrazite ono što ste hteli?
- Radimo spontano, zaista, bez neke velike kalkulacije. Svi su nam rekli: "Bolje vam je da pevate na srpskom, lakše to dopire ovde do publike", što je tačno, ali mi ćemo možda sutra napraviti neke pesme na srpskom, prekosutra možda na nemačkom, francuskom, mađarskom... Radićemo onako kako nam se radi u tom trenutku, pa ako se neko identifikuje sa tim – sjajno! Ako ne, znamo da radimo pošteno, u skladu sa svojim senzibilitetom u svakom trenutku i to je mislim najvažnije. Bez obzira na to što su pesme na engleskom, svirali smo na Beer festu, debitovali smo tamo pred deset hiljada ljudi. Bilo bi ih i petostruko više da ceo dan nije bila najavljivana kiša! Mislim da je to sasvim pristojna cifra za prvi koncert! (smeh) Neki ljudi u prvim redovima su čak pevali te naše pesme, mi smo to videli sa bine, i meni uopšte nije jasno kako oni znaju te tekstove, oni nigde nisu objavljeni! Ali nekako se to već razliva među ljude i čini mi se da jako brzo stičemo publiku.

Ti kažeš da je to što radite „došlo iz Amerike“. Da li ste imali uzore i vodilje kada ste pravili pesme, ili ste na osnovu svega onoga što ste preživeli i slušali u životu samo izrazili sebe na taj način na koji ste mislili da treba?
- Mislim da je to drugo u pitanju. Ta vrsta energije se skupljala u nama jako dugo i sad to nekako lije iz nas. Kad me pitaju na koga liči ta naša muzika, ja kažem „Liče na Spankse, to smo mi, ličimo sami na sebe!“ Ali ako bih morao da navedem neku odrednicu, to ne bi bili Stounsi, mada su svi mislili da će to da bude role model (smeh) ali nije to, mislim da je ovo sličnije Igiju Popu ili Hives-ima ili tako nekim bendovima, te vrste.

Do sada ste imali malo nastupa, šta planirate za dalje kada su svirke u pitanju?
- Imamo jako puno planova! Mislim da ćemo imati seriju nekih koncerata u decembru, ali pre toga, namera nam je da se koncentrišemo na objavljivanje prvog diska. Ceo naš nastup na Beer festu je snimljen. Kad kažem „ceo“ deluje kao da je svirao Brus Springstin tri i po sata, a mi smo svirali tamo dvadeset minuta... (smeh) ali u svakom slučaju to će zapravo biti prvo izdanje, nešto kao „Live at Beer Fest“ i to će biti jedna vrsta mini-albuma. Mislim da bi bilo interesantno da i u tom diskografskom smislu debitujemo albumom uživo i da onda spremimo pun album za narednu godinu.

Da li se već zna ko će šta raditi ili ćete samo vas troje sve smisliti?
- Samo nas troje, za sada, hoćemo tu vrstu energije da prenesemo i na album, bez mnogo dodataka. Imaćemo producenta, naravno, to će verovatno biti Voja Aralica, koji je naš prijatelj i kome se jako dopada naša muzika i mi bismo voleli da to bude u njegovim rukama. Možda ćemo na drugom ili trećem albumu imati neke goste, ali na prvom – ne verujem.

Hoće li biti spotova pre albuma, kada bude izašao taj maksi singl, live izdanje...?
- Hoće, napravićemo sa Beer festa, za jednu pesmu od tih koje smo tamo svirali. Za nju će biti napravljen spot... Bez spota se ne može ništa, jer danas se muzika gleda bar onoliko koliko se i sluša.

Slušala sam vas na Beer festu i primetila sam da su reakcije prisutnih bile dobre. Kakve su inače reakcije na vaš rad?
- Bile su sjajne reakcije. Prvi ljudi koji su čuli neke od naših snimaka su bili upravo Voja Aralica, Đule Van Gogh i Pera Janjatović. Pera je moj dugogodišnji prijatelj i kolega i ja sam poneo disk, pozvao sam ga telefonom i rekao: "Pero, imam disk jedne kanadske grupe, o kojoj Toronto Star piše kao o sledećoj velikoj stvari tamošnje rok muzike, to je najveća kanadska atrakcija!" Sednemo, ja pustim disk, on kaže: "Pa ovo je sjajno, ovo je fenomenalno!" Onda mu ja kažem: "Nego, jesam li ti rekao da sam ja napravio bend?" Pitao me je kako se zove grupa, odgovorio sam mu da smišljamo, pa ako ima neku dobru ideju... On kaže: "Morao bih prvo da čujem muziku!" Pet minuta kasnije završi se ovaj disk, i ja kažem: "Evo sad si čuo muziku, pa, daj mi ideju kako bend da se zove!" Povelo je jednog čoveka koji je jako kompetentan, koji profesionalno sluša muziku i koji zaista ima jako razvijen ukus... On je poverovao, bez ikakve rezerve da je u pitanju „sledeća velika atrakcija rok muzike u Kanadi!“ Znači da mi vredimo puno...

Pretpostavljam da i ne razmišljaš o tome da li će se album i koliko ovde prodavati i koliko se para od toga zarađuje ili ne?
- Ako čovek krene tom stazom u razmišljanju, onda se vrlo lako obeshrabri. Kada bi razmišljao kakav je trenutak... nikad ništa u životu ne bi ni uradio. Ali pokazije se, s druge strane, da ako se ne razmišlja previše o okolnostima, ako čovek ima dovoljno želje i motivacije da gura to što želi, onda se to i dogodi. Meni se nekoliko puta u životu dogodilo da uradim ono što je izgledalo nemoguće. Ta knjiga o "Rolling Stounsima", po kojoj me ljudi najviše i znaju, napisana je u najcrnja vremena, devedesetih godina. I osim moje supruge, svi koji su znali za to, rekli su mi: "Ma daj, čoveče, nemoj da se baviš takvim stvarima, sve ove košulje plave, zelene... koje imaš baci, ostavi samo bele, da im prekrojimo rukave na nazad i da te odvedemo u Palmotićevu!" Međutim, dve godine kasnije pojavila se knjiga i čak se rasprodala do poslednjeg primerka. Onda su svi rekli da je to kraj ali sam ja rekao da je to tek početak, sada ćemo promovisati tu knjigu. U rezidenciji engleskog ambasadora smo pravili promociju u vreme sankcija, to je bio jedan fantastičan parti, koji je delovao nadrealno u onakvim okolnostima. Slična je priča i sa ovim bendom. Kad bih ja seo i razmislio da li se to isplati raditi, verovatno bih odmah odustao! Ali pokazuje se da ako čovek ne odustane, na kraju se dogodi upravo ono što priželjkuje. Mnogi moji snovi su stigli na javu i meni je to velika pouka u životu. Mislim da od svojih snova ne treba odustajati, bez obzira na okolnosti.

Pretpostavljam da bi to mogao da bude i odličan savet mlađima koji još nisu prošli kroz sve to kroz šta si ti prošao?
- Da, jedino što moraju da budu svesni da je imati bend kao sići u rudnik. Ima strašno puno da se radi. Ljudi imaju pogrešnu predstavu o tome. Misle da je taj famozni „rokenrol život“ pun poroka i da je udoban... Ako čovek hoće da postigne nešto, kao i u svakom drugom poslu, to je jako velika odgovornost, zahteva vojničku disciplinu, strog stil života, mnogo odricanja.

A koliko takav stil života može da ubije kreativnost kod nekih mladih ljudi koji nisu navikli na tu vrstu „drila“ u muzici?
- Ja mislim da pravu kreativnost ne može ništa da ubije. Samo može da podstakne jedan stil života koji odgovara onome što čovek želi da postigne. Ako neko oseća potrebu da se izrazi na ovaj ili onaj način, ako je ta potreba zaista autentična ili jaka, njega ništa u tome ne može da spreči, najmanje to što će voditi uredan život.


Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.