Da li smo zaboravili da pišemo ljubavna pisma i kažemo VOLIM TE?

Ipak, nisam zatrpana starudijom, "recikliram" i ja povremeno, naravno uz tešku muku se odvajajući od okrnjene figurice labuda ili šoljice iz koje sam pila kao dete, a od nje je ostalo tek nešto više od parčeta keramike...

Tako sam naletela i na ljubavna pisma uredno spakovana u kutiju od cipela, povezana satenskom roze mašnom, pomalo požutela, prašnjava, ali puna sećanja.

Uvek se nasmejem sebi kada otkrijem neke takve stvari, kao kada se ugledate na nekoj od onih starih fotografija, pa vas iznenada obuzme u isto vreme nostalgija i neki čudan stid što ste baš tako ispali a aparat to zabeležio.

Otvorim prvo koje mi pada pod ruku. On je pisao meni. Ljubav. Prva. Ona prava.

Jao koliko neveštih reči, ali krcate rečenice osećanjima! Čitam kao da sam ih netom dobila od poštara, ustreptala kao šiparica zbog prvog poljupca.
Slova promiču a meni u srcu poplava od nekih suza.
Pomislim na hormone, godine koje su me stigle, prebacujući svu krivicu na njih, jer, što bi mi srce plakalo, ovo je prošlost, bilo pa prošlo...

"Volim te toliko da noću ne mogu da dišem, toliko mi nedostaješ. Sklopim oči i kao da si pored mene, kao da osećam miris tvoje kose..."

U glavi mi se ređaju slike, osmeh koji se pamti, dodiri ustreptale prve ljubavi, dok mi oči lete po papiru. Ruke mi se tresu.
A onda me stigne neka tuga i teskoba, pa kao da mi se Avala sručila na leđa. Plačem, suza suzu stiže.
Ne, nije zbog žala za njim, on je davno prošlo vreme, nego zbog žaljanja same sebe.

Zaboravila sam kako je lepo čuti da ti neko kaže VOLIM TE, da ti neko napiše NEDOSTAJEŠ MI...
Sve se svelo na posao, šture poruke (i ko izmisli ove pametne telefone, kompjutere, mejlove), na kuvanje ručka i ovlaš poljubac u obraz, kad se dojuri s posla...

Sramota me što sam i ja zaboravila da kažem te divne reči, da ih napišem na papiru, pa makar ih zakačila na frižider magnetom.

Jer, ovaj požuteli papir ima dušu, nije nestala s godinama i nije je odnela prošlost.

Brzo sam obrisala suze nadlanicom i odjurila do dečje sobe. Uzela sam krišom papire iz ćerkine sveske i sela da pišem.
Evo me, pišem novo ljubavno pismo, a reči se pišu same. Dobro je, imam dušu i sutra ću ga poslati poštom, onako iz šale.
Čekaću da poštar dođe do kuće, a onda ću gledati kada moj muž bude otvarao ovo pismo...

Ko zna, možda nam to postane nova tradicija, da počnemo jedno drugome da pišemo ljubavna pisma, jer, često zaboravljamo da kažemo i napišemo to čuveno i veliko VOLIM TE...

M.G.