SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Živeći u ovoj zemlji navikao sam na poraze, ali neću odustati od “Avala filma”

Filmski reditelj i poslanik u Skupštini Srbije Srđan Dragojević zahteva obustavu procesa prodaje “Avala filma” koja je zakazana za 22. april. Uprkos tome što je pre osam meseci dobio uveravanja da se jedna od najznačajnijih institucija srpske kinematografije neće prodavati, nedavno je oglašeno prodavanje “Avala filma” zbog duga manjeg od četiri miliona evra. Shvativši da više nema prostora za delovanje isključivo kroz institucije sistema, sa grupom poznatih filmskih radnika kreće u akciju odlaganja aukcijske prodaje “Avala filma”

Postoji li mogućnost da se odloži ili stopira licitacija “Avala filma" koja je zakazana za 22. april?

- Rok je izuzetno kratak i mi činimo sve što možemo. Ono što se može napraviti vezano za spasavanje filmskog fonda jeste da Kinoteka uputi Vladi Srbije zahtev da se filmovi, u skladu sa Zakonom o zaštiti kulturne baštine izuzme iz stečajne mase i da Vlada donese uredbu o tome. Drugog načina, na žalost, zbog ovog kratkog roka, nema. Mora se reći da se oglas za prodaju Avala filma pojavio sasvim iznenada, da ovu prodaju niko nije očekivao. Ja se ovom temom bavim jako dugo, već dve i po godine od kako je Avala film bankrotirala, i postavio sam jos prosle godine u aprilu poslaničko pitanje vezano za ovaj stečaj i filmski fond, uz predlog šta se može uraditi. U avgustu sam dobio odgovor da se, usled iz nekoliko razloga vezanih za katastar i za nerešenu situaciju s filmskim pravima, pre svega autorskim, ne planira prodaja “Avala filma”. Posle osam meseci samo se pojavio oglas u novinama. Očigledno je da se nešto u međuvremenu dramatično promenilo. Teško je reći šta, pošto pitanje autorskih prava vezanih za filmove nije ni rešavano.

Ime Avala filma blisko je vezana za razvoj i uspehe srpske kinematografije. Da li ste uspeli tu poruku preneti vašim kolegama poslanicima u Skupštini Srbije?

- Svima je to jasno. Nakon prvog poslaničkog pitanja prošle godine, postavio sam pre dve nedelje jos jedno, ukazujući da je ovakva prodaja ravna varvarstvu i da nam se sprema još jedna prodaja nalik na kriminalnu privatizaciju Beograd filma. Svima je to jasno ali je pitanje da li se ovo ikoga tiče.

Stiče se utisak da je samo vama, uz još nekolicinu istaknutih filsmkih radnika, stalo do "Avala filma". Zašto se pojedinci, organizacije i udruženja iz kulture distanciraju od ovog problema?

- Ne bih rekao da smo sami u ovom naporu da sprečimo štetnu prodaju Avale. Pre nekoliko dana, na Odboru za kulturu, bili su prisutni i ljudi iz Filmskog centra Srbije, Grupacije za kinematografiju pri privrednoj komori, Udruzenje filmskih umetnika, predstavnik Kinoteke. Dakle, sve institucije koje se u Srbiji bave filmom, ujedinjene u nastojanju da se stane na put novoj kriminalnoj prodaji u kojoj se ne vodi računa o interesima filmske umetnosti, srpske kulture i građana Srbije.

Osim zemljišta, zgrada i instalacija, novi vlasnik "Avala filma", ukoliko se bude insistiralo na prodaji, dobiće pride i oko 600 filmova, koji pripadaju korpusu kulturnog blaga Srbije i Jugoslavije. Može li se makar to filmsko blago izuzeti od prodaje?

- U fondu Avala filma postoji više od 600 filmova, od toga 220 dugometražnih. Činimo napore i verujemo da je rešenje moguće. No, ne sme se zaboraviti i činjenica da 37 hektara Avala filma konvertovanih u građevinsko zemljište vredi blizu 100 miliona evra. Onaj ko želi da kupi Avala film za devet miliona nema nameru da obnovi studije i proizvodnju već da nakon kupovine izvrši konverziju zemljišta i ostvari enormni profit.

Ono što je u ovoj prodaji zaista sumnjivo, a što građanima treba da bude jasno, jeste da u slučaju stečaja firma može da ode u bankrot ali i u reorganizaciju. Sasvim je nenormalno da firma kao Avala, čija je vrednost, skromno, procenjena na 20 miliona evra sa dugovima od samo tri miliona, koji su, dakle, manji od ukupne vrednosti, ode u bankrot a ne u reorganizaciju u kojoj bi se prodajom dela zemljišta otplatili dugovi i obezbedio kapital za funkcionisanje firme. Posebno je čudna odluka Privrednog suda o bankrotu koji je usledio zbog navodne “trajne nemogućnosti da se isplaćuju poverioci”. Ne treba se libiti da se kaže kako je ovo čist falsifikat i obmanjivanje javnosti. U Avala filmu sva četiri studija rade, u najvećem, Studiju 1, godinama se snima “Grand show”. Podvlačim da sam vrednosno potpuno neutralan, nemam nista protiv šta se snima ali valja istaći da od iznajmljivanja studija Avala može da plaća struju, vodu, komunalije, porez. Nedelja iznajmljivanja Studija 1 u Avali košta između tri četiri hiljade evra. E, sada, drugo je pitanje da li se taj zakup uopšte plaćao i ako jeste, koliko.No, na računu Avala filma nalazi se više od 80 miliona dinara a poverioci su pretežno javna preduzeća, Elektromreža Srbije, vodovod, uprava prihoda, Dunav osiguranje... Mnogi imaju velike dugove baš prema ovim javnim preduzećima pa se ti dugovi reprogramiraju pre no što se ona šalju u bankrot. Očigledno, bankrot Avala filma je dirigovan i isforsiran kako bi ovo veliko preduzeće pripalo nekom tajkunu za male pare.

Kome ste se do sada obraćali za pomoć?

- Moje prvo poslaničko pitanje bilo je upućeno Vladi Srbije. Namerno ga nisam uputio Ministarstvu kulture jer se ono, oko nekih mojih poslaničkih pitanja vezanih za položaj Samostalnih umetnika i Beograd film, proglasilo nenadležnim. Verovao sam da će se to ponoviti pa sam pitanje uputio vladi. No, odgovor sam dobio, ipak, od Ministarstva kulture koje se, ipak, proglasilo nenadležnim. Mogu da shvatim da pitanje nadležnosti postoji oko Avala filma kao društvenog preduzeća u bankrotstvu, ali teško mi je da prihvatim da se nenadležnost prostire i na filmove koji se na licitaciji nude kao “bakšiš”. Ipak je to, neosporno, kulturna baština. Drugo poslaničko pitanje postavio sam Ministarstvu privrede u čijoj je nadležnosti Agencija za privatizaciju koja sprovodi proces licitacije “Avala filma”. Rok za odgovore je 30 dana, ali se bojim da sam u ovome nalik građaninu koji ide od šaltera do šaltera trazeći ko je nadležan, zakasnio. No, i dalje se nadam da ce Ministarstvo privrede i Agencija za privatizaciju reagovati efikasnije i preporučiti stečajnom sudiji odlaganje prodaje.

Postoji li garancija da se zemljište na kojem je “Avala film” neće prevesti iz javnog u građevinsko, čime će desetostruko biti uvećana njegova vrednost?

- Ne samo da ne postoji garancija već je to jedini cilj bidućeg kupca. Dobro, može da se desi da ostane jedan studio u kome se snima “Grand” pa da stanovnici budućih stambenih zgrada koje će nici na tom mestu mogu s terasa da uživaju u svojim ljubimcima kako ulaze u studio i iz njega izlaze. Ali, teško mi je da se pomirim da je to jedini mogući “pejzaž” današnje Srbije i moje je pravo kao građanina i poslanika da se zalažem za neki drugaciji “pejzaž”. Potpuno je neshvatljivo da uopšte može da postoji dilema između toga da neki NN tajkun zaradi destine miliona evra i toga da kulturi Srbije pripadne taj novac. Kako? Već više od dve godine predlažem drugačiji model prodaje. Njegova suština je da država vrati dugove poveriocima (ionako su to mahom državna javna preduzeća) i da u saradnji sa Skupštinom grada Beograda izvrši konverziju zemljišta te da ga proda na tenderu, po realnoj ceni. Od tog novca ili od dela novca bi se mogla obnoviti kompletna kulturna infrastruktura u Srbiji, digitalizovati bioskopi, otvoriti zatvoreni domovi kulture, izgraditi Opera, Moderna galerija lii Prirodnjački muzej koji Beograd čeka više od jednog veka.

Ima li Srbija snage da se objedini u spasavanju jedne tako značajne kulturne institucije?

- Vidite da se dosta nas trudi i zalaže za ovu stvar. Ono što po malo onespokojava jeste potpuna tišina koja nas okružuje. Nema nikakve reakcije, nikakvog odgovora, nikakvo predloga, obrazloženja. Sve mi se više čini da pričam “u vetar”.

Da li će prodaja “Avala filma" biti vaš lični poraz?

- Za “Avala film” sam snimio prvi igrani film. Prvo, doduše kratko, zaposlenje imao sam u “Beograd filmu” kao umetnički direktor, a izdavačko preduzeće “Rad” za koje sam izdao prvu knjigu prodaje se već drugi put, devastirano nakon pljačkaške privatizacije. I oko “Beograd filma” sam se trudio, pisao, apelova. Moji napori nisu doneli rezultat i beogradski bioskopi su uništeni. Uprkos tome, nemam nameru da odustanem i sada, oko “Avala film”. Živeći i odrastajući u ovoj zemlji navikao sam na poraze i na njih oguglao. Ali, verujem da je časno i sportski boriti se dok postoji i najmanja šansa. I svaki primer solidarnosti i udruživanja oko nekog plemenitog cilja oko nečega što je u opštem interesu raduje me i daje mi nadu.

Boris Jakić