MOJ BARI: Slatki ukus trijumfa na hemoroid turi
Brka je istinski navijao za Zvezdu, kao i velika većina Italijana na stadionu. Svima je na usnama i u očima pisalo Stela Rosa. Znao sam da sam sa Džojom, Radetom i Acom prisustvovao istoriji. Kakav Dejton i Kumanovo. Ma ni 5. oktobar ne može da se meri s Barijem.
Na butu do parkinga gde nas je čekao autobus, sporazumevali smo se znakovnim jezikom. Svetom Nikoli smo ostavili glasove u zamenu za “ušatog” kojeg smo poneli u Beograd.
U busu nije bilo euforije. Ponašali smo se kao da smo pobedili Dubočicu u finalu Kupa poljoprivrednika rekordera iz Pčinjskog okruga. Povratak s hemoroid ture iz Barija duge 3600 kilometara nije ni u čemu nalikovao na dolazak. Umesto šumskih pesama io čiča Draži i dunjama iz fijoke, slušao se radio Beograd na kojem je u jednom momentu bila emitovana i klasika. I niko se nije bunio.
Naprotiv, prijalo je. Osim mene, svi su zaspali kad smo izašli na autostradu Sunca. Gledao sam lepu Italiju u svitanje i osećao se moćno kao da mi je Tamara Paunović riba.
Stali smo na benzinskoj stanici. Izašli samo samo vozač, zubarka, inače jedino žensku u busu, i ja. U mini marketu sam uzeo nekoliko limenki koka-kole i čokolade riter sport. Dok sam stajao u redu na kasi, čuo sam žamor iza mene. Kad sam se okrenuo, video sam tri mladića i devojku.
Bili su malo stariji od mene, procenio sam brzo. Pogledi su nam se sreli. Na franscuskom su me nešto pitali. “Možemo li na engleskom. Francuski ne govorim”, odgovorio sam. A onda šok: pitali su me da i prodam Zvezdin šal. Ponudili 100, pa 200 i na kraju 300 franaka. Nije mi padalo na pamet da prodam crveno-belu amajliju koju sam nosio vezanu oko vrata. “Šta će vama Zvezdin šal”, upitao sam ih. “Zvezda je prvak Evrope”, odgovorila mi je devojka. Hvala joj. Zahvaljujući njoj počeo sam da shvatam razmere uspeha.
Boris Jakić