Vrata, i to bez špijunke
Koliko ste puta u životu nehajno prošli kroz njih, nekad se sakrili iza tog masivnog zaštitničkog drveta, a nekad možda i glavom udarili u neki njihov deo. Pa, reč je o vratima. Za savremenog čoveka, još jedan predmet o kom se previše ne razmišlja, za nekadašnjeg čoveka prolaz u drugi svet
Baš takvim vratima, kao simbolom i kapijom dva sveta, bavio se etnolog Miloš Matić u najnovijoj izložbenoj postavci Etnografskog muzeja. Postavku čini 14 vrata, s kraja 19. i početka 20. veka - od onih najobičnijih, koja su štitila ulazak u neki kućerak ili šupu, do onih velelepnih, koja su, kao što je to bivalo u Vojvodini, bila i odraz ekonomske ili društvene moći domaćina,
Nema na njima špijunke niti dodatnih brava, ali ima mnogo više ukusa, maštovitosti, pa i dovitljivosti, nego na savremenim vratima koja su proizvod, uglavnom, brze zamisli modernih arhitekata. Izložena vrata, napravljena od jelovog, orahovog, javorovog drveta, sa cvetnim motivima, kao delo narodnih neimara, nisu samo utilitarni predmet, koji štiti od komšijske znatiželje ili vremenskih nepogoda. Vrata su prostor koji donosi dobre ili loše vesti, stanište duhova, predaka, ali i granica na kojoj se sputavaju ili puštaju vile, veštice, more ili čume... Ne čudi zato što su dubljena, rezbarena, iscrtavana katranom ili ukašavana glogovim trnjem.
Ono što će sigurno, bezmalo i zapanjiti modernog homosapiensa, jeste i veličina vrata. Izloženi eksponati dosežu u proseku visinu od 165, 168 do 185 i najviše 196 centimetara. Očigledno se pri ulasku u nekadašnju kuću valjalo malo i sagnuti ili čak i pokloniti domaćinu, a i ondašnji ljudi su bili daleko niži od svojih unuka. Pa zato, ako želite da osetite dašak života svojih predaka iz Vojvodne, Bijelog Polja i Rožaja u Crnoj Gori, Debra i Struge u Makedoniji, Velikog Krčmara u Srbiji i sela diljem Šumadije pogledajte ovu izložbu. Jer, kako nam je rekao autor izložbe Miloš Matić - „Vrata su sredstvo komunikacije dva sveta, a zatvorena vrata nisu uvek odbijanje, već i poziv da ih otvorimo“.
Tekst: Danijela Tadić
Foto: Marko Risović