NE PROPUSTITE: Višestruko nagrađivana predstava ,,Čarobnjak” u Bitefu

Predstava ,,Čarobnjak” Fedora Šilija u režiji Borisa Liješevića govori o životu Tomasa Mana. Radnja komada obuhvata period od 1891. godine, kada je Tomas Man bio đak i imao petnaest godina, do 1949. godine, kada je njegov sin Klaus izvršio samoubistvo. Naizgled biografska, ova drama, osim činjenica, zasnovanih na motivima Manovog književnog dela i istorijskim podacima o njegovom životu, u sebi meša biografske činjenice i fiktivne događaje, kao i likove. Ova predstava nije koncipirana kao biografija Tomasa Mana već kao pozorišna igra. U njoj je gledalac, od samog početka, aktivni učesnik. Ovaj komad je autentična priča koja ne govori samo o Tomasu Manu i njegovom delu „Toniju Kregeru”, već postavlja i pitanja koja su duboko ljudska. U predstavi igraju: Svetozar Cvetković, Saša Torlaković, Radoje Čupić, Tatjana Šanta, Marko Marković.

Reč reditelja:

Paradoks jednostavnosti je u tome što se do nje dolazi najteže. Jednostavnost kao cilj koji se postiže. Jednostavnost kao sredstvo, kao prostor u kojem sve postaje moguće. Jednostavnost kao početak i kraj. Kao kreativnost. Kao oblik. Oslobođenje od suvišnog i svođenje na ono najnužnije što je potrebno da bi se ispričala priča. Time se otvara prostor za asocijacije, imaginaciju i neočekivane nivoe značenja.

U takvu predstavu nužno ulazi gledalac, ne samo kao aktivni učesnik bez koga pozorišni čin nije moguć, već kao sustvaralac koji zapravo u svojoj glavi gradi svijet o kome se govori sa pozornice.

Već neko vrijeme nalazim inspiraciju u višeznačnosti koja nastaje kada jedan glumac bez ikakve fizičke transformacije uzima na sebe i druge uloge. Ova predstava ne imitira stvarnost i stvarne događaje, već na neki drugi način priča priču, pozivajući se na gledaočevu spremnost da ne dobije sve “na tanjiru” već da zamišlja, shvata, dešifruje i time zapravo aktivno učestvuje u nastajanju predstave. Upravo taj gledalac je najveća snaga i moć pozorišta i molim ga da nam pomogne da izgradimo i ovu predstavu.

KRITIKE:
Za ljubitelje umetnosti
Fedor Šili se, kao što i prvobitni naslov svedoči, Tomasa Mana odlučio da stvori. To je najuočljivije zbog prisustva Getea, koji kroz snove sve vreme opšti sa Manom. Jedan segment drame, likovi Marije i Hansa, motivisani su pripovetkom “Tonio Kreger”, u kojoj je junak smotan i duhu posvećen mladić, a njegov pandan pred devojkom iz snova, raskošan i razmetljiv buržuj. Zato komad tako i treba posmatrati – kao fikciju. Istina, to što je ona autorefrenetna, zasnovana na motivima Manovih dela, a još i inspirisana istorijskim činjenicama i podacima, donekle otvara mogućnost konfuzije u prijemu.

Jedno je, pak, izvesno. Fedor Šili piše nadahnuto, neposredno, u većim ili manjim skokovima opisujući Manov luk života koristeći iste one večne motive života svakog čoveka, pa i briljantnog umetnika. Metaforički govoreći, motive stola i postelje koji se stalno mešaju, tako proizvodeći osećaj rascepljenosti.

Isprva, postelja je dom, porodica, pripadnost, može i nacionalna, prikazana kroz lik Tomasovog brata Hajnriha (takođe pisac), a posle i kroz lik Hansa Gerlingena mlađeg, Tomasovog vanbračnog sina koji simpatiše Hitlera. Sto je sto pisca u nastajanju. Kasnije, sto je knjiga, zanat koji takozvani Čarobnjak obavlja genijalno, ali postelja kao ljubavno gnezdo u kojem nije uspeo da nađe sreću, kao ni u egzilu ili još gore – u rođenoj mu deci, postaje mesto terora. Šili, insistira na tome kao na bitnom detalju (Man je spreman uskliknuti da mu je samo idealizovana Marija/ ljubav draža od Getea/ knjige), jer ga na kraju, dramatizovanjem samoubistva sina, to i svodi na meru čoveka. Spušta ga.

Dakako da je Šilijev primarni interes interes pisca, zainteresovanost deteta da otvori igračku. U Geteu i Manu on vidi priliku za odgovore na sva teška pitanja ovog sveta, pri tome pokazujući kako se “mire” običnost i izuzentost. Možda su tako uporišta drame isuviše opšta, preeksplicitna, ali ne greši se puno kad se o tome progovori, makar opet autoreferišući: za umetnika nema pravog puta, nema dileme, sve je samo privid i cirkus, a istina je sa koprenom, u senci vlastitih, ne i nužno pozitivnih kvaliteta.

Uz pomoć sjajnih glumaca – Saše Torlakovića kao Tomasa, Radoja Čupića kao Hajnriha Mana, Tatjane Šanta Torlaković kao Marije, Tomasove žene Katje, Marka Markovića u nizu uloga od Hansa do Tomasovih sinova i Svetozara Cvetkovića kao Getea i izdavača Semjuela Fišera, reditelj Liješević je pokazao veliku veštinu režirajući predstavu nazvanu “Čarobnjak”. Zamenom naslova se tema sa jedne istorijske ličnosti prebacuje na njen stvaralački ego, a Boris Liješević lepo sažima, preliva i uobličuje scene iz komada.

U upadljivije autorske postupke kreativnog tima je uvođenje neke vrste naratora, kroz lik glumca Svetozara Cvetkovića i lik Getea kojeg igra, što funkcioniše odlično, sem što nas u prvi mah zbunjuje odluka da se publika već sa prvom scenom upozna sa pravilima igre – kao, ćale od Tomasa Mana je u pozorištu najviše cenio veštinu da se laž prikaže za istinu, pa je i publici predstave preporučeno da to imaju na umu.

U redu, ta neposrednost ima svoj topli demistifikatorski nastavak i u daljoj igri, načinu na koji se glumi i organizuju scene (preoblačenje i nameštanje rekvizite u toku same radnje). Zapravo, reditelj je u komadu pronašao jedan fini i dragocen sastojak – humor – i komička žanrovska konverzija pomaže mu u mnogo čemu, pogotovo u kontrapunktiranju osnovnog, suštinski tragičkog tona drame, posebno evidentnog u orkestraciji katarzično aranžiranog songa po tekstu Geteovog “Vilinskog kralja”. Taj song (kompozitor Aleksandar Kostić) je uvod u samu završnicu, ponovo borbu erosa i tanatosa, da promešamo malo one narodnjačke pojmove stola i postelje. Borbe ima, trijumfa nema.

Tomas Man sve vreme stoji u centru scene i igra putem proste mime i pokojeg gesta. Saša Torlaković sa pažnjom i na granici sunovrata bira grčenje vilice, dizanje obrve, suzu u oku, dok predstavlja kako se jednom, kad postaneš Čarobnjak, čitav svet vrti oko tebe.
Svetozar Cvetković sa zaista velikom harizmom i poverenjem u ono što igra, za to vreme naizgled šeretski, ali ne bez patosa, igra alfu i omegu Šilijevog Mana, bio on narator, njegov izdavač ili onostrano sveznajući Gete, koji će u odsudnom trenutku (sna), kao i svaka utvara, dozvoliti sebi da nestane, ostavljajući ono čemu je tu i mesto – prazninu, haos…
Ovo i druga mesta predstave, uslovnosti u smislu promišljeno izražajne režije i glume, čine da “Čarobnjak” deluje u skladu sa imenom. Iluzija postaje stvarna, a Tomas Man poziva da se ponovo upozna ili, bar, još jednom pročita.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 18.02.2013.
Književno i scensko čarobnjaštvo
Nastala prema drami Fedora Šilija, predstava “Čarobnjak” reditelja Borisa Liješevića ispisuje detalje iz života i dela Tomasa Mana, ukrštajući biografske činjenice, zatim fiktivne događaje i likove, kao i uopštenije poetsko-filozofske refleksije o književnosti, ali i o smislu ljudskog postojanja (dramaturg predstave je Branko Dimitrijević). Liješevićev scenski rukopis određuje krajnja svedenost znakova, izvanredno studiozan pristup u radu sa glumcima, antirealizam i deziluzionizam, postdramski koncept likova, kao i vremena i mesta odvijanja radnje. Glumci vrlo slobodno prelaze iz jednog u drugo vreme i mesto dešavanja radnje, kao i iz jednog lika u drugi, bez posebne najave ili očiglednije granice odvajanja. Svi glumci, osim Saše Torlakovića koji igra Tomasa Mana, predstavljaju više likova, bazirajući igru na specifičnoj vrsti studiozne uslovnosti.
Takav pristup je izazovan utoliko što razbija linearnost i jednoznačnost konvencionalno realističkog teatarskog predstavljanja, otvara beskrajne prostore mašte, imajući pri tome značaj i na idejnom planu. To je, na primer, posebno izraženo u jednoj sceni između Saše i Tatjane Šante Torlaković, gde glumica slobodno prelazi iz lika Marije Albreht, žene koju je Tomas Man bolno voleo, u lik Katje Man koju je Tomas uzeo za ženu. Činjenica da ove dve žene predstavlja jedna ista glumica, bez vidljivih obeležavanja promene u predstavljanju različitih likova, stvara scenski delotovornu začudnost koja traži posebnu gledaočevu aktivnost u tumačenju. Pri tome se diskretno skreće pažnja na isprepletanost uloga ovih žena u Tomasovom životu. Njegov izbor da Katju uzme za suprugu obeležen je osećanjima razočaranja i rezignacije, pa i nekakve pasivne agresivnosti izazvane propuštanjem željenog braka sa Marijom. Marko Marković igra Hansa Gerlingena, Marijinog supruga, kao i njegovog sina, a Radoje Čupić nastupa kao Tomasov brat Hajnrih i kao izdavač Semjuel Fišer. Saša Torlaković je impresivno pokazao različite slojeve i aspekte života Tomasa Mana: od njegove mladalačke naivnosti i nespretnosti, preko jakog otrežnjenja koje je izazvao ljubavni neuspeh, hladnog i formalnog odnosa prema sopstvenoj deci, do krajnje usamljeničkog stvaralačkog života.
Predstava počinje izazovnim nizom uslovnosti koje vodi Svetozar Cvetković. On u najvećem delu predstave igra Getea, Manovo priviđenje, ali u ovom uvodnom delu on sam, uz učešće publike, predstavlja prve scene iz Šilijeve drame, prikazujući više likova, od naratora do Tomasovog nastavnika. Njegovu igru tu ne karakteriše uobičajeno dramsko oponašanje, aristotelovska mimeza, već ravan ton i drastična deklamativnost. Tako se na samom početku predstave uspostavlja princip antirealizma i deziluzionizma, ali i imperativ dvosmernog odnosa sa publikom. Cvetković od gledalaca, između ostalog, traži pomoć u vidu osvetljavanja pozornice svetlima sa ekrana njihovih neugašenih mobilnih telefona. Ta linija deziluzionizma i autorefleksivnosti će dosledno biti sprovođena tokom cele predstave. U jednoj od središnjih scena će se tok pripovedanja naglo prekinuti, upaliće se svetla u sali, a sa galerije auditorijuma će se oglasiti pisac Fedor Šili, sa svojim imenom i prezimenom.
Ovi postupci utvrđuju otvorenu formu predstave koja računa na angažovano učešće publike u procesu njenog stvaranja i razumevanja. Ova tendencija je posebno važna u delu koji tematizuje nacistički progon pisaca koji su bili kritični prema njihovoj ideologiji. U tu scenu su uključene video-projekcije dokumentarnih snimaka spaljivanja knjiga nepodobnih autora iz vremena nacizma. Simultano sa ovim video-sekvencama, u realnom dimu i mirisu paljevine, glumci na sceni dramatično izgovaraju njihova imena, od Tomasa i Hajnriha Mana, preko Franca Kafke i Georga Kajzera, do Ernsta Bloha, Hermana Broha i mnogih drugih. Ta scena indirektno problematizuje danas aktuelizovano pitanje mešanja politike u slobodu umetničkog stvaranja, odnosno uticaja države na afirmaciju određene (podobne) vrste umetnosti. Recentne naznake promena okolnosti u srpskoj kulturnoj politici zastrašujuće vraćaju ova pitanja u fokus pažnje, podsećajući na pakao nazadnosti i (samo)izolacije iz devedesetih godina.
Ana TASIĆ, Politika, 25.03.2013.

Teatar zvezda
Šta čovek da kaže kad se zatekne u pozorištu u kome se igra komad o radu i liku, vremenu i dometima Tomasa Mana i gde je on glavno lice komada?… Naravno, da se okrenete svom iskustvu sa delima ovog, nesumnjivo jednog od najznačjnijih pisaca, u celoj istoriji pismenosti, koji uz Šekspira, Getea i Tolstoja obeležava vreme i odmerava snage sa velikanima, kao što su večni Eshil, Sofokle i Evripid i – doslovno određuje granice i domete umetnosti Zapadne Civilizacije. Uz to – njegov moralni kredibilitet – suprotstavio se Hitleru kad su i najumnije glave Nemačke i ne samo Nemačke, pokušavale da se nekako nađu u okruženju tog zlotvora, za koga je on odmah rekao šta o njemu misli i nije nikad promenio svoj stav – odmah je otišao iz Nemačke – to više nije bila njegova zemlja. Značaj Tomasa Mana za roman XX veka svakako je ogroman, a njegov smireni i klasični stil, otvara ipak, mnogo novih i sasvim modernih puteva, koji se s pravom otvaraju u njegovom bogatom i slojevitom delu. U našem malom jeziku, još sada izdeljenom na još manje – figura koja bi mogla da, za nas, bude Tomas Man – Ivo Andrić, ostaće – ipak, na neki način enigma u sveobuhvatnoj moralnoj vrteški nadolazećeg fašizma u Evropi – bio je i ostao amabasador Jugoslavije kod Hitlera, što ne umanjuje njegovu autentičnost i authtonost, ali – Tomas Man je, kao Nemac, umeo da se jasno suprotstavi nemačkom nacionalizmu i nacizmu i time dokaže moralnu čvrstinu i uverenje da su etika i estetika, uvek povezane.

Dramsko delo mladog autora Fedora Šilija, valjda još uvek studenta dramaturgije, prati Tomasa Mana od školske klupe do kasnih godina i stavlja ga u situacije zanimljivih provokacija – između stvarnih i izmišljenih likova, pokušavajući da ispriča priču o geniju, koji je svoj celokupni život podredio ispunjenju svog zadatka, te romantične ideje – svog duga da napiše o svetu sve, što se može napisati. Pisac pokazuje Tomasa Mana kao dosta neuspelog đaka jedne loše komponovane škole, ali i loše snalažljivog dečaka u svakodnevnim poslovima među vršnjacima… Devojčice, drugovi, sport, takmičenje, neomiljenost, neambicioznost u svakodnevnim događanjima… sve se to nadoknađuje čitanjem i pisanjem – uprkos svemu…

Zatim, tu su sukobi sa porodicom – brat je već proglašen piscem, otac ge tera da se dosledno školuje, što njemu ne polazi raukom, devojčice ga ne razumeju, a on ih ne osvaja kao drugi… Sve mu ide teško i pun je nezadovoljstva – zato se okreće snovima i imaginaciji – komunicira direktno i stalno sa samim Geteom i čak se poistovećuje sa njim!…I tako dalje i tako dalje… Od nesrećnog detinjstva, preko velike spisateljske slave, do nesrećnog i surovog oca porodice, kojoj podređuje svoj spisateljski rad. Tomas man je prikazan u ovoj drami – biografiji, slojevito i sa priličnom kritičkom distancom – u ličnom smislu, kao pojedinačni karakter, ali mu se odaje dostojna počast kao velikaniu literature i umetnosti uopšte, sa dodatkom moralne beskompromisnosti.

U konačnoj verziji ovog dramskog teksta, mnogo je toga promenjeno u toku rada na predstavi i verujem da je reditelj Boris Liješević, dramaturgom predstave Brankom Dimitrijevićem, vodio te promene u pravcu jake teatralizacije svih situacija i prevođenja dela u novi žanr i stil. Od jednog, prilično realističkog prosedea, došlo se do potpuno postdramskog koncepta, a stilski racionalizam i deziluzionizam, neka vrsta artificijelne igre komentara fakata, a ne njihovo izravno prenošenje, komentara situacija i likova, a ne njihovo odigravanje u situaciji – išlo je i do toga da se dijaliozi likova prevode u neupravni govor trećeg lica – u mnogo slučajeva, lika iz snova – Getea, koga vrlo trezveno igra Svetozar Cvetković. Tako smo umesto pukog preslikavanja scena iz školske klupe ili iz dvorišta škole-mučilišta za neadaptibilnog Tomasa Mana – slušali kako scene nejgovih susureta sa stvarnošću prepričava i komentariše Cvetković, dok se na sceni, na primer, kostimira u lik Getea… Pa tako i kasnije – mnoge scene se igraju direktno prema publici i samo pojedine sekvence se donekle, odigraju u brzom scenskom okruženju okolnosti o kojima se govori. Tomasa Mana igra iskusni Saša Torlaković i trudi se da pronikne u njegove psihološke nijanse, kako ih vide pisac i reditelj – koristi zadata svedena sredstva, sa minimumom mizanscena i odnosa, da donese one dileme i tajne za koje se pretpostavlja da ih je Tomas Man nosio u svom koferu tajni i izručivao ih u literaturu. Mladi pisac prikazao je dosta pojednostavljene situacije koje je trebalo da odrede životni put samog Tomasa Mana, ali i njegovog okruženja, a reditelj Boris Liješević, insisitirao je na razbijanju celine priče u iskidane komade i time im davao nužnu upečatljivost i povećanu dramatiku. Slikovitost i jezgrovitost priče u postdramskom maniru, najviše je pogodovala Svetozaru Cvetkoviću, a time što je na njega prebačeno mnogo više teksta nego što bi lik koji u osnovi igra – Gete, imao po originalu – on neminovno postaje zvezda večeri. Naravno, Somborska publika nije imala ništa protiv ovog starog-novog koncepta pozorišta zvezda i prepustila se sigurnoj igri ovog iskusnog glumca.

Gost iz Novog Sada Radoje Čupić, igrao je uglavnom lik brata Tomasa Mana – Hajnriha, ovde prikazanog kao slabog pisca punog zavisti – dotle da za Smrt u Veneciji napiše otvoreno negativnu kritiku. Njegova igra pokazala se primerena ovoj postdramskoj slikovnici, a boja njegove neposrednosti, dala je jasan pečat svemu što je igrao. Mladi, ali već iskusni Marko Marković, spretno se prometao iz lika u lik, od prijatelja iz školske klupe i zaštitnika, do nesrećnog, nevoljenog sina – sa primerenom pažnjom i koncentracijom. Tatjana Šanta Torlaković igrala je nekoliko ženskih likova – uskakali iz jednog u drugi i ostala svesna situacije – da igra pozorišnu predstravu o problemima koji su bitni za sve nas.

Verujem da će ova predstava, ovako koncipirana kako smo je videli u izvođenju Narodnog Pozorišta Sombor i u vrlo agilnoj režiji Borisa Liješevića, biti dobro primljena na svim scnama, kao što ju je pratila pažljiva Somborska publika, koja je ispunila sva mesta u pozorištu na 2. reprizi i da će postati redovna na mnogim domaćim festivalima. Zaslužila je.
Goran CVETKOVIĆ, Radio Beograd 2, 28.02.2013.