Kad porastem biću DJ

Šta ste hteli da budete kad ste bili mali? Učiteljica, pilot ili stjuardesa, doktor, balerina, pevač, pevačica, spikerka, glumac ili glumica? Da li je neko hteo da postane DJ kad je bio mali? Gde se to uči, kako se upisuje fakultet, šta se traži na prijemnom ispitu?

Ono što je na prvi pogled očigledno je da je DJ-ing sve popularnije zanimanje. Ali, kako ga naučiti i gde? Jesu li roditelji ponosni ili razočarani zato što im je dete DJ?

O DJ-ingu kao profesiji, hobiju, radu i uspehu, za portal Nadlanu.com govorili su DJ-evi: Dijana (DJ Dya), Shoxy, Filip Xavi (Concrete DJz), Vlada Janjić, Zlatan (Controverse DJs, Novi Sad), Kruko, Stole (Xperiment DJs), i Kizami (TDI radio).

POČECI

DJ Dya, jedna od retkih devojaka koja se bavi DJ-ingom, a jedini ženski psy trance DJ u Srbiji.

„Da bi neko naučio da bude DJ, potrebna je samo želja, kao i za sve ostalo. Ne treba da pominjem da je potrebno muzičko predznanje i talenat za istu umetnost, jer se podrazumeva da onaj ko želi da se bavi ovim poslom sigurno ima nekih afinititeta prema muzici čim se odlučio na ovaj podvig. Roditelji su mi muzičari i muzika je nekako sama po sebi tekla kroz moj život... Isprva sam mislila da ću biti poznati flautista, ali sam svoje roditelje pomalo razočarala idejom da želim biti DJ. I to sam izjavila na kraju muzičke škole, sa 13 godina. Tek sa 16 sam uspela da dođem do ljudi koji su mi pomogli da se bavim ovim poslom.“

„Konkretan moj početak je bio vezan za ekipu Dj-eva koji su se time već bavili i koji su me uputili u samu tehniku rada (u to vreme sa pločama na gramofonima). Samim tim sam imao i pristup noćnim klubovima i radu s publikom, što mislim da nije slučaj sa današnijm mladim DJ-evima.“ Za portal Nadlanu.com govori DJ Stole, jedan od članova dobro poznate organizacije Xperiment.

Počeci pogotovo nisu bili laki pre desetak godina kada nije ni bilo prodavnica ploča, niti ovoliko moćnog interneta, s kog se mogu skinuti sve pesme. Ako je sada teško postati DJ, početkom ’90-tih je bilo neuporedivo teže. O tome govori DJ Shoxy. „U to vreme moralo se u najbližu nam Mađarsku po ploče, ili ako nekoga znaš ko putuje preko, pa mu daš spisak izdanja koje želiš da ti on donese. S druge strane, ploče su bile veoma skupe... Da bi mogao da izvrtiš set, morao si da imaš najmanje 50 ploča, što znači 1000 maraka. A za jednog klinca od 16 godina je to itekako velika suma, pogotovo u ono vreme nemaštine. Pa se znalo raditi po kojekakvim stovarištima i građevinskim firmama...“

U KOJU ŠKOLU IDEŠ?

Ono što je takođe zanimljivo u vezi s ovom profesijom jeste da u Srbiji ne postoji škola niti fakultet na kome se može naučiti veština DJ-inga. Uglavnom se svi DJ-evi slažu da se sve svodi na to da, ako želite da (old_image)postanete DJ, onda bi trebalo da upoznate nekog starijeg od koga ćete naučiti. Što bi onda značilo da oni koji nisu iz Beograda, Novog Sada ili Niša, imaju manje šanse da nauče.

Čak i u Novom Sadu, DJ-evi nemaju baš mnogo mogućnosti da napreduju. O tome govori DJ Zlatan: „Mislim da je daleko lakše biti DJ u Beogradu koji ima preko dva miliona stanovnika, nego u Novom Sadu, gde nema ni pola miliona. Po logici je lakše napuniti klub kapaciteta 500 ljudi u višemilionskom gradu – više ljudi, više novca za DJ-a...“

U svetu je drugačije. Osim raznih kurseva i škola, postoje i različite skupovi - seminari gde se ljudi iz celog sveta okupljaju, razmenjuju iskustva i sl. Jedan od primera je „Red Bull Music Academy“, gde razni producenti, DJ-evi govore na temu produciranja, snimanja...

Još jedan od skupova je i MEC (Madrid Electronic Conference) koji se održao prošle godine od šestog do devetog jula u Španiji. MEC je ponudio multidisciplinarne dnevne programe koje su činile debate, izložbe tehničke opreme, VJ i DJ performansi i radionice. Ono što je posebno bilo zanimljivo jeste predavanje temu: uticaj muzičke industrije na kulturu mladih i društvo uopšte. Noćna dešavanja su naravno bila popunjena nastupima najpoznatijih DJ-eva među kojima su Dave Clark, Rush, Ben Sims, Marco Carola, Richie Hawtin, Eric Prydz, Tiesto...

Po mišljenju DJ Kruka, s kojim se i mnogi DJ-evi slažu, škole za DJ-ing praktično nisu neophodne: „U principu, sve je to bespotrebno. Besmislen način da se potroši novac, jer se uz malo volje sve da naučiti, da ne spominjemo da to i nije tako teško kao što ljudi misle. Posebno ako imate nekog prijatelja koji bi vam mogao pokazati osnove“.

SKUP SPORT

Naravno da se ne može biti DJ bez adekvatne opreme, koja je, treba li pomenuti, skupa za današnje plate. Da bi nabavili osnovnu opremu potrebno vam je najmanje od 1000 do 1500 evra. Slušalice su oko 200, playeri od 650-800, a mixeta od 200-300 evra. Ako se mixuje stil koji se radi na gramofonima, onda su cifre još veće. No, ovde nije kraj, apetiti se povećavaju, i u opremu se mora konstantno ulagati, kupovati nova, proširivati.

Ono što je olakšavajuća okolnost jeste da je muziku relativno lako nabavljati. Internet stalno napreduje, i muzika se može kupovati, ili besplatno skidati u bilo kom trenutku. Podrazumeva se naravno da imate dostupan brz internet kod kuće. Mogu se skidati sveži singlovi (ilegalno), ili sa internet izdavačkih kuća koja je besplatna, i sve kvalitetnija.

Međutim, po mišljenju Vlade Janjića, jednog najpoznatijeg DJ-a s radija B92, nije sve u dostupnosti i brzom nabavljanju nove muzike: „Izbor muzike je, bez obzira na dostupnost, i dalje najpre pitanje ukusa“.

Ali, i internet ima svojih mana: „Od samog početka, tj. od 1996. godine teško dolazimo do kvalitetne muzike. Pre svega zbog tadašnje cene vinila. Razvojem interneta i mp3 formata, muzika je pristupačnija i dostižnija, ali i sadrži mnogo nekvalitetnih elemenata.“ Za portal „Nadlanu.com“ priča DJ Stole. „Takođe, razvojem kompjuterske opreme, dostupni su programi za pravljenje muzike, pa tako imamo mnogo nepoznatih bendova koji danas izdaju muziku.“

(old_image)USPEH I HARIZMA

I kada nabavite svu kvalitetnu opremu, imate svu želju da uspete, učite od najboljih i trudite se, da li to znači da ćete uspeti u poslu DJ-inga? Da li kvalitet i rad sigurno dovode do vrha, ili je važno koga poznajete u DJ svetu?

Po mišljenju DJ Kruka „Ima dosta DJ-eva koji se nalaze u samom vrhu, ali su definitivno precenjeni, a s druge strane, puno kvalitetnih DJ-eva koji nikad nisu puštali muziku van svoje spavaće sobe“.

Vlada Janjić smatra da, kao i u svakoj drugoj profesiji, potrebni su posvećenost, disciplina, strpljenje, želja za napretkom, realizacija konkretnih ciljeva, a ponekad pomogne i talenat.

Ono što je karakteristično za ovaj posao, po mišljenju DJ Stoleta, jeste da vam uspeh ne zavisi od šefa, već od mnogobrojne publike. „Biti sam svoj gazda, terati sebe da radiš i više nego što možeš je najteži deo ovog posla. Zato ovaj posao i ne radi mnogo ljudi. Svako u mladosti poželi da bude muzičar na ovaj ili onaj način, ali sa godinama jako mali broj njih uspe da se održi na sceni i da bude u žiži interesovanja. Ipak je publika ta koja odlučuje ko je kvalitetan da ih zabavlja“.

Ako želi da uspe u svom poslu, DJ treba da poseduje i harizmu, da zna kako da se ponaša u klubu, kako da „sarađuje“ s publikom. Što ne znači da treba da pušta hit za hitom, već da uspe da dobrim vajbom pokrene ljude, da se oni dobro osećaju. Publika voli i očekuje od DJ-a da se on dobro zabavlja i uživa dok pušta, i da tako, na jedan način, prenese publici pozitivnu energiju.

„Budući da je u pitanju rad s ljudima i za ljude, važno je imati dobre komunikacijske veštine, važno je znati animirati i održavati dobre odnose i pozitivnu atmosferu“, za portal Nadlanu.com kaže DJ Kizami, DJ na TDI radiju.

Laurent Garnier, jedan od najpoznatijih svetskih DJ-eva, u knjizi „Electrochoc“, piše: "Nikada do tada nisam tako razmišljao o kvalitetu sastavljanja programa, i tek tada sam shvatio koliko je važna uloga DJ-a, koji više nije bio shvatan kao običan džuboks, već kao pravi otkrovitelj. U isto vreme čovek od muzike koji čini jedno telo s ljudima koji igraju, i šef orkestra koji (za)daje pravac...

Shvatio sam da je DJ u stvari pričao priču, i da se naracija lišavala reči i glagola da bi crpila misao iz toka ritma sa isprepletanim melodijama. Tada sam shvatio koliko je važno da jedan DJ privuče publiku u da s njom uspostavi odnos zasnovan na poverenju.

Čudan je odnos koji se razvija između DJ-a i njegove publike, kao neka vrsta pritajene dominacije: DJ hvata elektricitet u vazduhu, energiju koja nastaje iz susreta muzike, svetla i plesača iza zatvorenih vrata kluba."

HRABROST, UPORNOST I MALA PLATA

Ono što je ključno pitanje u ovoj temi jeste da li se od ove profesije može pristojno živeti u Srbiji?

„U Srbiji je takav posao nemoguć. Većina DJ-eva je prinuđena da radi i druge poslove. Iako je posao DJ-a izuzetno zahtevan, i po investicijama u materijalnom smislu, i po vremenu koje se izdvaja, većina ili gotovo svi DJ-evi koji žive u Srbiji ovim poslom se mogu baviti samo kao hobijem. Tek kada sam otišao van granice naše zemlje, uspeo sam da zaradim pristojne honorare i da osetim šta znači dobiti odgovarajući profesionalni tretman“ kaže DJ Kizami.

I DJ Dijana se slaže sa ovim stavom: „U našoj zemlji nije moguće živeti od DJ-inga, pogotovo ako ste kao psy trance DJ, a to je još uvek underground muzika i nikad neće postati komercijalna. Sve zavisi o kom pravcu elektronike je reč. Što je komercijalniji, logično je da je bolje plaćen. Moraš biti i producent da bi uspeo, tj. da stvaraš muziku i da je prodaješ produkcijskim kućama. Kao i za svaki posao i san, ni ovde, u ovom posli ne postoje granice. T(old_image)o je umetnost“.

Međutim, DJ Shoxy smatra da je moguće živeti od ove profesije: „Moguće je ako se stvarno trudiš i dobar si u tome. Ja danas imam svoj studio i preko šest izdanja mi izlazi uskoro, i to je ono što je najbolja promocija za jednog DJ-a. Naravno, DJ-ing spada u onu vrstu posla gde, pored muzike, moraš imati i sreće, a sreća prati hrabre. S druge strane, da bi uspeo, moraš imati i veliki broj nastupa, moraju ljudi da čuju za tebe. Snimanje mikseva, deljenje gazdama klubova, promoterima, DJ-evima, organizatorima, pa i klaberima – sve to čini tvoju promociju kao umetnika. Sve je u tome šta ti želiš“.

Ono što se dešavalo, sada sve ređe, a što se javno ne pominje, jeste da organizatori ili vlasnici klubova često ne plate DJ-evima odgovarajući honorar, ili ih ne isplate uopšte.

U svetu je sasvim druga priča. Mnogi poznati ili manje poznati inostrani DJ-evi dobijaju vrtoglave honorare za jedan gig koliko jedan građanin Srbije s prosečnom platom ne može da zaradi za dve ili više godina.

"A ja, šta ja dobijam? Vernost, poverenje, možda čak i ljubav. Ako ne računamo muziku, to je pravi pokretač jednog DJ-a. A takav odnos se ne kupuje." ("Electrochoc“, Laurent Garnier)

TOPLESS DJ-ING

Iako ih ima sve više, generalno, u DJ-ing profesiji žena ima vrlo malo. Da li one više vole da se zabavljaju nego da zabavljaju? Ili je jednostavno nemoguće u našem društvu zamisliti ženu koja se u osam ujutru posle radne noći u klubu vraća kući, svom dečku, ili mužu i deci?

Postoje i one devojke koje puštaju muziku u toplesu, praktično polugole, kao što je to bila skorašnja žurka „Pink“, u Subotici. Onda praktično niko ne dolazi da ih sluša, već da ih gleda, što se ne može podvesti u DJ-ing, već u striptiz za DJ pultom.

„Činjenica je da ima malo žena u elektronskoj muzici. DJ-evi su sujetni ljudi, publika je sujetna i retko kojoj ženi dozvoljava da ih zabavlja u toku večeri. DJ mora posedovati harizmu i mora uspeti da održi odličnu energiju na dancefloor-u“ kaže DJ Stole i dodaje: „Mislim da su žene slabije u održavanju dobre i konstantne energije na podijumu“.

Dijana misli da su žene same krive za svoj neuspeh: „U profesiji DJ-a ima malo žena jer se ne trude dovoljno. Većina misli da treba da doterane izađu za pult , zavrte koji track i uspeh im je zagarantovan. Ali kada im muškarci kažu da to nije tako, one se bune i kažu da ovo nije muški svet! Jednostavno, ne ide sve na lepotu. Moraš biti veliki borac. Zato nema mnogo žena u ovom poslu. Ogromna je konkurencija, a one su pomalo lenje“.

DJ Shoxy ne misli da ima malo žena u svetu DJ-inga: „Naravno, ima ih manje nego muškaraca, ali treba shvatiti da posao DJ-a nije nimalo lak. Treba biti u klubu do šest ujutru i duže, i nositi se nekad i s pijanim ljudima i kojekakvim drugim frikovima, da bi na kraju došao kući oko osam ili devet ujutru, ili ako nisi u svom gradu ili zemlji, onda dolaziš kući sutradan...“

(old_image)DECA U TREĆOJ SMENI

Iako je DJ-ing kreativan posao, i ne bi trebalo da ima barijere što se tiče radnog vremena, DJ-evi najčešće rade „noćnu smenu“. Kada je rezidentura u pitanju, odnosno kada određenim danima nastupaju u određenim klubovima, DJ-evi imaju tačno vreme kada bi trebalo da budu u klubu, i do kada rade.

Nameće se pitanje da li je moguće baviti se DJ-ingom ceo život, odnosno šta kad dođe vreme za penziju? Ili kad se razbolite?

„Radno vreme DJ-a je od 23.00 h do ranih jutarnjih časova. Ako bismo posmatrali taj posao i upoređivali ga s nekim drugim, u pitanju je noćni rad za koji je predviđena skuplja cena po času. Međutim to nije slučaj u praksi. Kod nas ne postoji organizacija za zaštitu prava DJ-eva. Jedina stvar na koju možemo da se „oslonimo“ jeste članstvo u „Udruženju estradnih umetnika“ koji trenutno daju, koliko - toliko uslova za neku registraciju. Plaćamo članstvo i nadamo se da će država regulisati i taj deo umetnosti. Prinuđeni smo da se sami staramo za svoje socijalne i društvene potrebe. O penziji nažalost i ne razmišljamo kroz udruženje. Faktički, mi i ne postojimo u društvu kao profesija. Daleko od toga da kao takvi možemo posegnuti za nekim kreditom u banci ili slično.“ Kaže DJ Stole.

DJ Kizami vidi slično situaciju: „DJ je slobodno zanimanje, što znači da DJ treba da ima status slobodnog umetnika. Prilikom uplate honorara svaki DJ bi trebalo da ima potpisan ugovor, i da se tako izdvajaju sredstva i za odgovarajuće poreze. U Srbiji se još uvek nedovoljno poštuju zakonske obaveze u tom smislu. Mnogima je lakše da plate u kešu, izbegavajući sve druge pripadajuće obaveze. Za bolji položaj struke bilo bi neophodno formirati udruženje koje bi štitilo interese ove profesije.“

DJ je na neki način sam svoj gazda, radno vreme zavisi od njega samog. Ako je registrovan kao slobodan umetnik, može sebi uplaćivati staž. Danas je to moguće i preko raznih penzionih fondova, i na taj način obezbeđuje sebi penziju.

Dijana smatra da „DJ-evi zauvek na neki način ostaju deca, jer rade ono što vole“.

Moj stav je uvek bio jasan: novac me nikad nije privlačio. Ono što je bitno, što me tera da nastavim s ovim poslom, to je odnos koji sam izgradio s publikom. Ali, ova veza se ne nameće sama od sebe. Ona se gradi, ploča za pločom, dan za danom. Posao jednog DJ-a, bez obzira na mesto njegove akcije, i bez obzira na honorar koji stavlja u džep na kraju večeri, jeste da natera publiku da pleše...

Iskreno mislim da se raspoloženje DJ-a prenosi sa igle gramofona, i da se odatle emituje preko zvučnika i sliva na plesače... („Electrochoc“, Laurent Garnier)

Bez obzira na pomenute otežavajuće okolnosti, sve više ima mladih DJ-eva, i sve više onih koji bi time želeli da se bave.

Sve ovo navodi na pitanje da li je DJ-ing profesija na margini društva, ili je vrlo popularna? Da li se dovoljno ceni kod nas? I da li je to uopšte profesija, ili hobi od koga neki i uspeju da žive?

Nada Veljković