NEPROLAZNA LJUBAV: Priča o jednom Fići koja budi nostalgiju za nekim lepšim vremenima

"Upravljanju motornim vozilom B kategorije učio sam se na Zastavi 750 LE. Sećam se kao danas, na prvom satu obuke instruktor Čedo, golemi brkati penzionisani milicioner, rodom sa Ravne Romanije, izveo me je na cestu prema Sarajevskom polju i naterao me da nagarim osamdeset na sat. Biva, da se oslobodim. Nikada neću zaboraviti njegovu pedagogiju: smatrao me idiotom, savršeno nesposobnim za vožnju, govorio je da vozački neću položiti ni iz dvadesetog pokušaja i da u svojoj dugogodišnjoj karijeri još nije imao tako smotanog kandidata ... Sam Bog zna kako nisam odustao, i kakav sam tada, u tim ranim danima, bio karakter da izdržim njegova maltretiranja i savladam jedno nesvakidašnje umeće, neuporedivo sa svim drugim umećima kojima sam do tada vladao, ali i kojima vladam danas: umeće upravljanja fićom. Prvo što svaki kandidat za vozača mora savladati jest da razdvoji, a potom koordinira rad levog i desnog stopala. Ko je ikad učio svirati bubnjeve, zna o čemu govorim: vladanje kvačilom, kočnicom i gasom prenošenje je misli u noge, tako da leva nikada ne učini ono što je posao desne, a da desna ima odvojeni ritam od leve. Sve je to puno jednostavnije na današnjim automobilima iu ravničarskom Zagrebu, ali na fići, pa još u brdovitom Sarajevu, kada te Čedo potera po onim uskim sedreničkim sokacima gde, što bi naš narod rekao, ovce pasu pod ručnom, morao si imati hladnu glavu, čelične živce i bubnjarsku tehniku dostojnu pokojnog Džona Bonhama, pa da se provučeš između kuća a ne odletiš u rikverc i ne razbiješ i sebe i auto. Evo kako je to, otprilike, izgledalo: u brdo bi krenuo u drugoj brzini, jer nećeš po ravnom ubacivati u prvu, ali onda bi trebalo ubaciti u prvu, koja kod fiće nije sinhronizirana s ostalim brzinama, tako da se u prvu brzinu nije moglo ubaciti dok je auto u kretanju."

Priču u celosti pročitajte OVDE