MOJ UČITELJ - TOMA ZDRAVKOVIĆ: Omaž Vesne Jugović velikanu srpske muzičke scene
Sećanje Vesne Jugović de Vinče u susret večerašnjem koncertu posvećenom velikanu srpske muzičke boemije Tomi Zdravkoviću!
Izuzetnog Tomu Zdravkovića poznavala sam baš dobro. Sretali smo se, pričali, pili u posebnom beogradskom "Bermudskom trouglu". Ustvari u jednom od svojih "bivsih života" družila sam se sa boemima. Toma je bio možda najveći boem Beograda, Srbije. Bila sam mlada, skoro školarac, sigurno bubalica, tek završila fakultet, počela novinarstvo. Moj prvi suprug, tada baš poznati novinar M.M. Lango, imao je najčitaniju rubriku u Novostima - "Klub poznatih". Lango je bio svojevrstan PR mnogim zvezdama, pa i Tomi. Tada PR nije postojao kao profesija već više kao afinitet, vokacija. Sretali smo se zato često. Sedeli smo danonoćno u tom beogradskom kafanskom "Bermudskom trouglu": "Union" - "Klub književnika" - "Šumatovac", najviše u "Unionu" u kome je pevao zamislite , tada mlađani Zvonko Bogdan. Za našim dugačkim stolom sedeli su i smenjivali se mnogi poznati novinari pre svega "Borbe" i "Novosti", pisci, pesnici, muzičari, reditelji, menadžeri, glumci... Moma Kapor, Brana Crnčević, Puriša Đorđević, Nebojša Glišić... Boemija je od tada postala moja filozofija, merni instrument vrednosti i izdržljivosti, bliskosti i na kraju i moja sudbina.
Uz Tomu je često bio i kompozitor Dragan Toković i pevač Radoslav Rodić - Roki. Mnogo se, baš, mnogo se pilo, ali i mudrovalo. "Gas" je bio način otvaranja srca. Tu sam stekla posebno razumevanje života, smisla, posebno znanje o tome kako voditi razgovor, kako uhvatiti neuhvatljive treptaje među ljudima, shvatiti drugačiji nematerijalni svet. Tu sam stekla i veštinu i hrabrost da "atakujem" na nedodirljive ljude planete i pravim ekskluzivne intervjue. Želela sam da učim, ali ne samo iz knjiga. Upijala sam svaku reč tih kafanskih mudraca, najviše Tomine priče, doživljaje, stavove, smehove... Bila sam najčešće jedina žena u tom društvu.
ZVO ME JE - ŠEGRTE!
Toma me je zvao - šegrte! Sada znam kolika je to bila privilegija. Savašta sam tada doživljavala, lude, nemoguće situacije. Prvi put kada sam ga upoznala otpevavao mi je akorde i melodije na koje reaguju lokaliteti u Srbiji. Tačno je znao ko na kakve tonove reaguje u našoj slatkoj zemljici. U početku nisam mogla da verujem da je to moguće iznaći. Bila je to posebna nauka Tome Zdravkovića, da do kraja oseti melodiju podneblja i da je plasira u etar...
Jednog dana pošto je bukvalno pred nama izgrickao i pojeo jednu stonu čašu, istina od tankog stakla, ostavljajući samo staklenu nogicu od čaše na stolu, ustao je i obratio se samo meni rečima: "Šegrte, idemo! Vodim samo tebe na koncert koji nikada u životu nećeš zaboraviti. Znam da ćeš pisti i pričati o tome. Neka najpre ostane zabeleženo u tvojoj glavi."
NAJNEVEROVATNIJI KONCERT NA SVETU
Ustala sam i išla za njim, kao omamljena, bez ikakvog pitanja ili sumnje da će se nešto čudesno dešavati. Za pola sta obreli smo se u ludnici, na "F klinici". Bila je to mala sala. Sa jedne strane mala bina na kome je bio klavijaturista, Toma sa mikrofonom i ja na stoličici uz zid. Ispred nas: bolesnici, mentalno oboleli ljudi, njih otprilike 50. Ipak ozarena lica. Aplauz! Ogroman na početku. Počeo je da peva, a onda vrlo brzo i da plače. Svi smo plakali. Ceo koncert. Negde na polovini koncerta neko je iz publike povikao. "Tomo, hajde, pevaj nam - dotakli smo dno života!" Toma je tu pesmu ponovio nekoliko puta. NIkada neću zaboraviti tu divnu energiju, taj dodir naših duša, to razumevanje koje je podstakla muzika i Tomina pesma. Radost i tuga zajedno. Taj osećaj, to osetiti, bila je posebna čast.
Toma je pravio pesme i režirao život sih nas, i to čini, iako je otišao na drugu planetu, sve do dana današnjeg. Toma je ustvari bio filozof, moj učitelj. Naš učitelj. Tu je sa nama uvek kada pevamo njegove pesme. On je i uteha i inspiracija.
Hvala mu!
Vesna Jugović od Vinče