Kad bi zidovi znali da govore

"Dva godišnja doba, šest meseci, pitanja, odgovori. Zidovi koji ne znaju da pričaju, ali znaju da slušaju. Njihov odgovor se nalazi u igri svetlosti i senki, u refleksijama". (Tekst iz kataloga, koji mnogo govori o skromnosti koja je,  u stvari, veličina umetnika).

U novootvorenoj Galeriji Centra za foto i filmsku kulturu Srba „CFFKS“, Požeška 124, Banovo brdo, Beograd, Srbija, Evropa... sinoć, a beše baš lepo veče za umetnost, nekako čisto, tiho, mirno... i beše četvrtak, 8. april, skupilo se odabrano društvo fotografa i ljubitelja dobre fotografije i lepih umetnosti da prisustvuju svečanom i lepo osmišljenom programu otvaranja izložbe Tota Tamaša, mladog fotografa iz Subotice. Izložba je naslovljena „Kad bi zidovi znali da govore“.

Kad sam ušao u galeriju, dočekalo me je gostoljubivost i prijatna domaća atmosfera pa smo se vrlo brzo upoznali i za tili čas dogovorili o daljnoj saradnji, samog umetnika igrom slučaja znam, po radovima, i neke njegove izložbe smo najavili i čini mi se kvalitetno propratili, a same fotografije su bile pokrivene stranicama iz novina...

Steva Sekerić Lala je baš lepo pričao, a zna i voli baš lepo da govori (skoro kao ja), i on nam je ukratko, koliko je to moguće, ispričao ponešto i o centru, i o galeriji, i o umetniku i njegovim fotografijama, i o planovima svih zajedno za lepu budućnost.

Publika je baš lepo aplaudirala, a zatim je uz muziku plesni par Sonja Kolačarić i Andrej Ivančević, kao specijalni gosti večeri zaigrao tango (tužna misao koja se pleše). A onda je steva zamolio prisutne da pokidamo novine sa zidova i tako u stvari zvanično lepo otvorimo izložbu.

Pa smo onda dugo u noć uz raznorazne sitne đakonije i osvežavajuće napitke, što alkoholne što bezalkoholne, divanili o svemu i svačemu, i baš nam je bilo lepo.

E, sad, pošto sam se malo više opustio i lepo šalio, a tako sam se i osećao i proveo na izložbi, ne ide da pričam o baš ozbiljnoj umetnosti, o poruci i načinu na koje nam ovaj umetnik iznosi svoje mišljenje i viđenje sveta oko nas. Kada bi ruinirani zidovi napuštenih zgrada znali da govore, a ja mislim da znaju, pa makar i kroz objektiv fotoaparata, rekli bi nam što-šta o ljudskoj nebrizi, bahatosti, samoživosti... ili apatiji, nedostatku empatije ili volje za (teška reč) životom. Kao da nismo tu da bi živeli, nego živimo da bismo bili tu.

Iskreno posmatranje stvarnosti i traženje istine tamo gde obično izbegavamo da je vidimo, pa čak i nalaženje lepote u „ružnom“ poetika je mladog umetnika koji za sebe skromno kaže da samo želi kad poraste da bude fotograf.

Želimo mu puno sreće i uspeha i sa nestrpljenjem očekujemo njegovu sledeću izložbu, a ovu od srca preporučujemo. Nadam se da sam (uz odlične fotke sa otvaranja) uspeo da prenesem delić atmosfere, možda samo još da dodam i da preporučim umetnikov sajt www.photto.org.

Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Vladimir Maksimović