“SVE PROĐE, PA I DOŽIVOTNA”: Održana promocija nove knjige Žarka Lauševića (VIDEO)

Sinoć je u Akademiji 28 održana promocija nove knjige Žarka Lauševića “Sve prođe, pa i doživotna” u izdanju “Hipatije”.

O knjizi su govorili: Manojlo Vukotić koji je izdao Žarkovu prvu knjigu, Đorđe Milosavljević scenarista, Goran Šušljik glumac i producent, novinar i Žarkova prijateljica Radmila Stanković, a glumica Cvijeta Mesić, dugogodišnja prijateljica i kuma, i glumac Petar Benčina su čitali odlomke iz knjige kao i pisma slovenačke glumice Vite Mavrič i od književnice i rediteljke Vide Ognjenović. Moderator je bio Ivan Ivanović koji se već godimana druži sa Žarkom u Njujorku. To njihovo druženje postalo je obojici vrednost – istakla je Stankovićeva, napomenuvši da je Ivan konačno uspeo da stekne glumčevo poverenje i privoli Žarka da gostuje kod njega u emisiji.

Manojlo Vukotić je izado prvu Žarkovu knjigu koja je raprodana u rekordnih 330.000 primeraka. I otkrio je da je “krivac” što je Žarko pristao da napiše knjigu i izda je kod njega Vuk Drašković, te da je ona bila kao dar s neba. Iznenadilo ga je kako Žarko piše jer ga kao pisca nije znao. Zatim je poručio Žarku:

Ovom trećom knjigom položio si svečanu obavezu i nemoj više da čamiš ni po paviljonima ni po njujorškim staklenim grdosijama. Ovakvu knjigu ne može da napiše glumac makar mu i Šekspir suflirao, ni dramski pisac sa iskustvom, ni dobar pravnik jer nema toliko činjenica, ni zatvorenik, jer nema tako razrezano srce, ojađenu dušu i čistinu kajanja. Ovakvu knjigu mogao je da napiše samo Žarko Laušević, vlasnik sopstvene nadarenosti, gospodar scene, ljubavnik filmske igre, neočekivani sluga zla, nosilac ordenja i krivičnih zakona dve zemlje, stražar u samici svojih patnji i snoviđenja, slovopisac krvlju svog greha i žrtvovanja. Lauševiću, mnogo si jači nego što su drugi očekivali. Nadmašio i samog sebe. Sad izbriši, molim te, onu rečenicu, posle godine rođenja, onu drugu, budalastu godinu koju si upisao. Sad vidiš: dan prođe, a i godine. Sad znaš, i doživotna prođe. Vratio si se kući, korenima. Dobrodošao bratski.

Scenarista Đorđe Milosavljević je kao klinac uživao u Žarkovim ulogama, a sada je presrećan jer ima priliku i da sarađuje sa njim.

Žarka sam upoznao u Račniku, na snimanju serije “Koreni”, u kostimu Aćima Katića, koji mu je, uzgred budi rečeno, stajao kao saliven. Naše je prijateljstvo mlado i jedno od onih proisteklih iz posla i profesije. Iako sam scenarista i dramaturg, ipak mi je teško da knjigu “Sve prođe, pa i doživotna” posmatram iz profesionalnog ugla. Ne samo zato što sam dobio priliku da Žarka upoznam, već zato što je ta proza lična, direktna, strasna i iskrena, koliko proza to uopšte može da bude. Ukoliko pak kao scenarista treba da nešto primetim, moj je utisak da ispovedajući svoje zatvorske dane Žarko samog sebe oblikuje kao pripovedača, sve veštijeg i umešnijeg. Stoga slike tako opisanog zatvorskog života pred nas stupaju sa nekom arhetipskom snagom. Taj život je toliko upečatljiv i potresan, čak i kad je prepušten sumornoj monotoniji tamnice, da imamo utisak da gledamo neki najbolji Žarkov film, neke najupečatljivije, a još nesnimljenje scene. “Sve prođe pa i doživotna” jeste jedinstven portret jednog jedinstvenog umetnika, velikog glumca i sjajnog pripovedača.

Goran Šušljik, glumac i producent, rekao je:

Poznjem Žarka duže nego on mene. Gledao sam sve njegove radove. Dok još nisam postao glumac, bio mi uzor: mlad, lep, talentovan, sa neodoljivom harizmom. Nisam ga sreo u Beogradu dok sam studirao. Dešava se ta 1993. i tu počinje za mene neobična i važna priča koju Žarko ne zna. To je čudna identifikacija sa tragičnim događajem, sa njim kao jednim romantičnim tragičnim junakom. Ja sam tada mlad glumac, a mom idolu se dešava nešto što mi liči na užasno važan trenutak ne samo za njega, nego i za nas sve. Tu se otkrivaju i otvaraju i moja svest o tome gde živim, čime se bavim, kako ovaj život oko mene može na zastrašujući način da utiče na to šta je život odjednom. Taj život postaje za mene jedna vrsta noćne more i jedne velike opsesije. Ono što mu se desilo je na čudan način bilo prilepljeno za nešto što sam ja počeo da mislim o životu. Prošle su mnoge godine, 1999. sam ga sreo na stepenicama zgrade gde je živeo Voja Brajović, na kratko se pozdravimo. Nisam sigurna da me je prepoznao. Posle nekoliko godina stajemo zajedeno na scenu. Naši kratki susreti su bili vezani za to što sam tražio glumca za Aćima Katića. Sve je počelo da se sublimira i sažima. Čitao sam knjigu, noću uz malu lampu. Osećam je lično i za mene je ovo najhrabrija, najličnija knjiga koju sam pročitao. Žarko, pri tom, nije patetičan ni sentimentalan i ovo je dokument o njemu, o onom i ovom vremenu. Uz knjigu otkrivamo ne samo šta je Žarko nego šta smo mi kao ljudi.

Radmila Stanković novinar NIN-a istakla je:

Kad ne bih znala da ćete posle mene slušati majstorsku analizu Žarkove knjige što ju je sačinila književnica Vida Ognjenović, bilo bi mi lakše. Ovako, reći ću vam zbog čega se meni dopadaju ovi zapisi i zbog čega je treća knjiga, ova koju večeras predstavljamo, ostavila na mene najjači utisak. U ovoj knjizi ima svega što podrazumeva dobru literaturu: ima ljubavi, ima drame, ima istine, ima ironije i cinizma, ima duha i duhovita je, ima emociju i veštinu pisanja kojom pleni, i lakoću kojom se čita. Događaji koje Žarko opisuje se odvijaju u dve i po godine u zatvoru, osim odlaska u Podgoricu da bi se oprostio sa ocem, a potom i da bi ga sahranio. Glavni junaci su zatvorenici u Zabeli, tu su i rukovodioci zatvora, potom porodica i kolege koje ga posećuju u zatvoru. Usputni su likovi njegov advokat Toma Fila, drugi advokati, sudije, sudija Svetlana Vujanović koja preuzima slučaj Laušević, inače supruga tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Crne Gore. Usputni su likovi i oni koji su Žarku na razne načine nanosili zlo dok je bio u zatvoru, pa i jedan moj pokojni kolega, kolumnista, koji se u tekstu dekalriše kao Žarkov prijatelj. A u tadašnjem veoma tiražnom dnevniku, napisao je: “Da moj drug, Žarko Laušević, nije one tragične podgoričke noći imao pištolj, davno bi preboleo batine i osvojio Oskara. Ali – šta će pištolj slavnom glumcu posle uspešne premijere…” Sledi u knjizi debelo objašnjenje šta će glumcu pištolj. I Žarkovo pismo koje je poslao svom, uslovnom prijatelju. Dnevničke beleške u ovoj knjizi pune su događaja iz spoljnog sveta o kojima je Žarko saznavao i zapisivao ih. Tako je pod datumom 22. februar 1997. upisao: “Juče je, 21. februara 1997. godine, prvi put posle Drugog svetskog rata u beogradsku Skupštinu ušla nekomunistička vlast. Zoran Đinđić je novi gradonačelnik Beograda. Sreo sam ga samo jednom, kada je neke devedesete, čini mi se, sa suprugom Ružicom došao u Zvezdaru na neku od mojih predstava. Sedeli smo nas troje sami za jednim stolom i pričali o politici. Ne sećam se pojedinosti, sem da sam bio nedorastao temi.” Mnogi su primeri Žarkovih duhovitih obrta i autoironje. I morate se nasmejati kada pročitate: “Vode me posle u Dom zdravlja da snimim zub. Lagaće onaj ko jednom bude tvrdio da Laušević na robiji ništa nije snimio. Važno je ipak imati kontinuitet u karijeri.” Pročitavši ovu knjigu, uverena sam, poredeći je sa prethodne dve, da je u tim godinama Žarko Laušević stekao snagu i hrabrost kojom bi se izborio sa onim demonima zla i krivice koji su ga progonili u prve dve knjige. I zato sam obradovana kada čitam: “Danas sam doneo jednu suludu odluku. Život traje. I robija je život. Način na koji neko živi. Stil življenja. Žorž Leklerk de Bifon. I živeću sa tim, kao što ljudi žive bez nogu, očiju, bez najrođenijeg. Stvar prilagođavanja. Naučiti da živiš. Da sve što ti se dešava – životom krstiš. I da tako traješ. Kao da sam čuo neki “klik” u glavi, kao kod Brika u “Mački na usijanom limenom krovu”. Ovaj klik je značio – ovo je život takođe koji mora da ima svoj smisao. I neću da više prolazi mimo mene, već ćemo srasli dalje broditi, moj invaliditet i ja.” I još, u intervjuu koji smo Žarko i ja uradili za sledeći brj NIN-a koji izlazi u četvrtak, dok razgovaramo o strahu, on zaključuje: “Opet, negde na kraju, prestaneš da se bojiš. ‘Boj se ovna… A kad ćeš živjet?'” Živeo nam Žarko Lauševiću! Vidimo se na sledećoj promociji!

Petar Benčina je pročitao pismo od Vide Ognjenović:

Odavno se nije pojavila ovako dobro komponovana dnevnička, dokumentarna knjiga. Nije samo tema to što čini da se knjiga naprosto ispija na dušak, kao najbolje piće, već je takvom čini i umeće oblikovanja i kompozicija narativa. U zapisima se prepliću različiti pravci iskaza od introspekcije i unutrašnjih monologa do opisa događaja i likova u zatvorskom krugu i izvan njega. Ne znam šta da stavim na prvo mesto: da li majstorstvo sažetog, a detaljima bogatog, kazivanja, čime se postiže stalna napetost opisanih događanja, da li pravo osećanje za unuatrnje ritmizovanje naracije, da li besprekornu oštrinu zapažanja, ili umeće da se u dobro odabrane tri reči kaže sve ono što bi se kod slabog pisca protezalo na tri strane. Uz to, u ovoj knjizi pleni odlično pronađen pristup u prikazivanja nesvakidašnjih likova, bez nasrtnaja na njihove loše osobine i nasilnog traženja dobrih, ali i bez pedagoškog izdizanja iznad te kaljuge krivica i narušenih ljudskih pojava. Tim načinom analize, u kojoj nema bombastičnog isticanja distance s koje bi se napadno oslikala sva ružnoća zla, majstorski je prikazan zapravo tragizam neslobode, počev od pojedinačnih, intimnih do opštih, spoljnih činilaca koji dokazuju paradoks da su zatvorenik i njegov ključar skoro jednako neslobodni u kaznenim uslovima. Ono što zaslužuje posebno priznanje u ovoj dnevničkoj prozi jeste otsustvo svake banalosti kojoj se u ovakvom pisanju iz najveće blizine teško odupreti. I najiskrenija intimnost je u ovim zapisima uspešno sačuvana od bolećivog samosažaljenja i dekorativne poze. Zatim je, uz opise mnogih suludo komičnih obrta, likova i situacija iz tog svojevrsnog zatvorskog haosa, u narativu postignuta surova i bezizlazna istinitost doživljenog, data iz “najdublje primisli sopstvene”. Na stranicama nove knjige Žarka Lauševića “Sve prođe, pa i doživotna”, nalazimo bespoštedno strogo vođene i dosledno beležene razgovore sa samim sobom. Te Lauševićeve, do surovosti precizne vivisekcije sopstvene pozicije u dosuđenoj krivici, autentičnom misaonom oštrinom i smelim zahvatima u samo srce činjenica, čine ovu knjigu izuzetnom. Njena snaga je u tome što je bez bolećivosti, što ne zamagljuje, ne mami sažaljenje, ne pozira, već razotkriva i ne uzmiče pred suočavanjem. Zbog toga sasvim neobičnog autorskog stava, ova bi dnevnička knjiga, verujem, prošla i najstrožiji izbor za listu vrhunskih u svojoj književnoj vrsti. Lauševićev zatvorenički dnevnik pokriva dve i po godine, ili kako to on obeležava, trideset meseci (a kasnije će sabirati i dane) robijanja koje je izdržao u Zabeli, zatvoru nedaleko od Beograda, gde je premešten iz crnogorskog zatvora u Spužu u kome je tamnovao dvadeset pet meseci. Na kraju knjige izračunao je da je u tim kazneno popravnim ustanovama proveo 1669 dana. Na hiljaditi dan je u dnevniku ispod naslova; hiljadu dana, napisao samo jednu rečenicu; i isto toliko noći… Svestan da je došao u prostor koji poništava svaki drugi osim zatvorskog identiteta kojeg mu daje krivica, kreće u begstvo od toga što mu nudi sredina, a u potragu za samim sobom. Počinje duge rasprave, istraživanje detalja iz svog života i literature, da bi ih po ko zna koji put iznova raščlanjavao do najsitnijih pojedinosti i opet sklapao u celinu tražeći previde i prećutane ozjave, ili skrajnute primisli. Dnevnički zapisi najbolje svedoče o tome kako je na taj način uspevao da sačuva neku misaonu krepost i krhko biće ljubavi i nade… No i Dnevnik, taj njegov diskretni i pravi sagovornik, bio je takođe pod zatvorskim režimom. Često je “privođen” na “informativne razgovore” i kontrolu. Jednom, kad je po ko zna koji put nestao, piše da mu ga je posle tri dana vratio jedan od starešina, pokazujući mu iscepljene stranice kojeje ocenio kao opasne, pa ih iscepio i sklonio, da bi ga spasao od kontrole. Dnevnička knjiga “Sve prođe, pa i doživotna” je veoma pažljivo komponovano, osobeno književno delo, dobro nađene forme i ritma narativa. Izrazitim iskaznim detaljem uspešno je zamenjeno digresivno opričavanje situacija. Autor je nastojao da svoj zapis sačuva od proizvoljnog gomilanja podataka, već se oslanja na svoju vrhunsku moć zapažanja i uspeva da nepogrešivo iz mnoštva izdvoji najvažnije i najizrazitije… Dva meseca pre no što će otići u Podgoricu na ponovno suđenje zapisao je u svoj dnevnik ironični osvrt na zatvor u kojem je izdržavao kaznu dve i po godine, 9. decembar 1997: “Sinoć smo bili na TV, ne ja, niti iko od poznatih. Bila je Zabela i niko je od nas nije prepoznao u emisiji; “Zločin i kazna”… Slikali su neke sobe koje niko od nas nikad nije video, prikazali su neku hranu koju ovde još niko nije probao, i “kuću ljubavi” u koju nikoga od nas ne puštaju. Slikali su i uzeli izjave od par proverenih starih poltrona koji će posle izrečenih pohvala dobiti neke povlastice… Idiotska emisija u kojoj je prikazano da je život ovde mnogo bolji nego onima koji su to gledali… Previše laži na malom prostoru”. U tom malom prostoru velike laži izdržao je autor ove odlične dnevničke knjige devet stotina dana kao zatvorenik broj 28375, koji mu istina nije bio ugraviran na podlanici, ali jeste na svesti i savesti. Jedan deo svakog tog dana je proveo u propitivanju detalja svoje savesti koja je bila njegova najsurovija samica. I ta saznanja su mu dala snage da razlikuje nameru od slučaja, htenje od moranja, normalan pogled od žute mrlje i advokatsko obrazloženje od iskrenog kajanja. I često je usput citirao Ničeovu tvrdnju da svaki napredak u saznavanju proizilazi iz hrabrosti. Žarko Laušević je imao i kao onaj ko traži i saznaje i onaj koji to saznanje zapisuje samopregorno tačno, bez ulepšavanja i bez uzmaka.

Cvjeta Mesić je pročitala pismo od slovenačke glumice Vite Mavrič:

Danilo Kiš, je u “Enciklopediji mrtvih” izložio svoje poznavanje mehanizma klevete i njenu efikasnost ovako, citiram… “Tu postoje samo dva načina na koje čovek može da se brani, na žalost, oba neefikasna. Treći još niko nije izmislio. Ili ćutite zato što ste uvereni da ljudi neće uzeti za ozbiljno laži koje drugi o vama šire (i to, ne zaboravite, putem štampe), ili uvređeni odgovarate na klevetu. U prvom slučaju oni će reći: ‘On ćuti, jer nema šta da kaže u svoju odbranu.’ A u drugom: ‘Brani se, zato što se oseća krivim. Da ne oseća krivicu ne bi ništa ni rekao.’ Žarko i njegova sudbina su u vašoj državi kao i u svim regijama nekadašnje zajedničke države omiljena kost za glodanje. Uprkos tome, njemu je uspelo da opovrgne obe spomenute teze Danila Kiša. Naime, Žarko je pronašao put za koji Kiš tvrdi da ga još niko nije izmislio. Napisao je knjigu i to ne jednu već tri. Išao je do kraja i ići će još dalje. Staće tek onda kada bude u potpunosti razjasnio celinu i dopunio mozaik svog života delićima koji nedostaju. Svojim pisanjem nam svima daje do znanja, da se čovek sa istinom može suočiti jedino pred ogledalom! Čovek koji je ostao bez lika i imena, koji je nestao i za svet i za sebe, go i prazan kao upravo rođena beba, video je nešto što ne pripada ni vremenu ni prostoru i naprosto počeo da piše. I tako je počelo njegovo dugo usamljeno hodočašće. Na tom njegovom putu, u godinama našeg dubokog i odanog prijateljstva spoznala sam, da ljudska srca ne spaja samo međusobno razumevanje, najsnažnije ih vežu rane, uzajamne boli i pre svega ranjivost. Žarkova treća knjiga je mala majstorija o ljubavi, zasenjena slika jednog života tananih osećanja koja u sebi nosi neizmernu moć kojom savladava nemoć… Kao dve samoće koje se trude da prevladaju smrt… U njegovoj trećoj knjizi saznaćete kako svetlo u dva popodne može da bude tamno i umorno… I na koji način se prolazi kroz najtamnije i najopskurnije životne lavirinte… Metoda Žarkovog pisanja je metoda klovna, ali i klovnovi plaču, zar ne? Ali, ostavimo se sada toga. Vi ste došli zbog nečeg drugog. Voleli biste da saznate što više o onom nesrećnom trenutku kada je nebo počelo da se ruši na zemlju. Rado biste saznali što više o tome kako izgleda pakao na zemlji i nehumanost bez premca. Izvolite, uverite se sami. Pročitajte tu knjigu sa uzvišenom dijaboličnom atmosferom u kojoj se mračna priča iz prošlosti uliva u bezvremeni krešendo. Karte za ovu premijeru i za aplauz nakon nje možete kupiti sat uoči predstave i tako se pretplatiti na celu sezonu iluzija o slobodi, istini i pravdi …

Autor se prisutnima obratio video porukom:

Promociji su, pored mnogobrojih novinara, prisustvovali i Petar Benčina, Svetozar Cvetković, Jelena Đokić, Tanasije Uzunović, Vuk i Danica Drašković, Boris Tadić, Danica Maksimović, Vesna Čipčić, Tamara Dragičević, Vjera Mujović, Suzana Petričević, Elizabeta Đorđevska

Knjiga “Sve prođe, pa i doživotna” će biti u prodaji od petka 21. decembra po ceni od 800 dinara u objektima “Moj kiosk” i svim bolje snabdevenim knjižarama.

Izvor: Promo
Foto: Live production

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.