ŽAO MI JE ŠTO TATA NIJE DOŽIVEO DA ME VIDI U PUNOM SJAJU: Mina Nikolić iskreno o svom učešću u "Survivoru" i planovima za budućnost

Posle višemesečnog boravka u Dominikanskoj Republici, glumica Mina Nikolić vratila se u Beograd preplanula, nasmejana, prepuna utisaka i sigurna da je tamo daleko naučila najvažnije životne lekcije. U "Survioru" nije pobedila, ali je stekla prijatelje za ceo život. Susret sa civilizacijom, koliko god da ga je priželjkivala, delovao je pomalo surovo pa je, čim se pozdravila sa mamom i bakom, otišla na brod gde je nekoliko dana uživala u miru i tišini.

- Bila je lepa promena videti grad i ljude, ali trebalo mi je malo vremena da se priviknem na okolnosti ‒ priznaje mlada glumica na početku razgovora.

Sami ste boravili na brodu?

- Da, nije mi prvi put. To je mesto gde rado pobegnem, a sada mi je bila potrebna adaptacija pre nego što se vratim uobičajenom ritmu. Uostalom, uvek sam više volela da zaspim uz šum Dunava, nego uz zvuke saobraćaja. Kao mala nisam želela da idem u vrtić, ali sam obožavala da sa tatom i stricem provodim vreme na brodu. Imala sam slobodu o kakvoj su druga deca mogla da maštaju. Tata je pecao, a ja bih za to vreme, od materijala koji mi da, nešto pravila. I danas više uživam u onome što sam stvorila, nego u onome što kupim.

Jeste li zadovoljni kako ste se predstavili u rijalitiju?

- Nisam sebe pogazila ni u jednom trenutku, nisam uradila ništa zbog čega bih se stidela. Od prvog do poslednjeg dana bila sam svoja. Mogu mirno da spavam, a samim tim ne može da me poremeti neki tamo "packezemun" komentarom na račun mog fizičkog izgleda. Za mene je "Survivor" škola života, shvatila sam da sam stabilnija nego što sam mislila.

Reklo bi se da ste otkrili i neku novu Minu?

- Ljudi koji su me tek upoznali, uočili su neke osobine na koje nisam obraćala pažnju i izneli to kao moje kvalitete. Shvatila sam da postoji mnogo razloga da cenim sebe i da stojim iza svojih stavova, zato što su ispravni sa ljudske strane.

Gledaoci su stekli utisak da ste pozitivni, srčani i timski igrač.

- To je, recimo, za mene bila novost. Za razliku od većine učesnika ja ne dolazim iz sveta sporta i nikada nisam videla sebe u kolektivu, pre bih rekla da sam samotnjak. Da imam timski duh otkrila sam već kod prve igre, toliko sam glasno navijala da mi se zamantalo u glavi. Mnogo je lep osećaj bodriti nekog, radovati se tuđoj pobedi, na kraju i zajedničkoj. Tako se hrani duša.

Niste se ustručavali ni da zaplačete.

- Okolnosti u kojima smo se našli učinile su da postanemo preosetljivi. Glad, nedostatak svega osim vode i onoga što ulovimo, nedostatak informacija iz spoljnog sveta... Sve je to uticalo na našu ranjivost. Na najmanji znak nečije dobrote i čiste emocije prosto se "raspilaviš". U nedelji kada smo kao nagradu imali poziv od kuće nismo smeli da se pogledamo. Kako jedan zaplače, rasplaču se i ostali.

Vas je najviše zanimalo kako su mama i baka.

- Njih dve su mi od najuže porodice sve što imam, jako su mi bitne. Nisam imala problem sa fizičkim nedostajanjem, volim ja i da se odvojim, i da otputujem na duže, ali tamo je posle mesec dana krenula da me hvata kriza zbog nemogućnosti da saznam da li su dobro.

Kako su reagovale kada ste im rekli da su vas pozvali u "Survivor"?

- Pitala sam mamu da li smem da idem, a ona je odgovorila: "Naravno, to je za tebe. Idi, jedva čekam da te gledam". Od bake smo neko vreme krili, smišljale smo neku realnu opciju gde bih mogla da budem tri meseca, a da joj se ne javim. Na kraju sam joj priznala. "Gde ćeš tamo, da jedeš zmije?", pitala me je pomalo ljutito. Ipak, znala sam da će se odobrovoljiti jer voli rijalitije. Obe su me gledale svakodnevno, navijale i bile srećne zbog moje sreće.

Jesu li, po povratku, dale sve od sebe da vas ugoje?

- Nije bilo potrebe za tim, pošto sam u periodu između napuštanja takmičenja i povratka kući sve nadoknadila. Jela sam dok mi se hrana nije smučila. Sećam se da smo, dok smo ležali iznemogli i gladni, maštali u koje ćemo sve restorane ići, a zapravo smo vrlo brzo shvatili da nam osim pirinča, vode i prijatelja ništa drugo nije potrebno.

Mnogo devojaka zaključilo je da je "Survivor" najbolji put do idealne linije: nema hrane, nema izazova...

- I ja sam mislila: "Konačno ću imati željenu kilažu". Smršala sam, zaista, ali sam sve kilograme vratila. Zanimljivo je što smo, pošto nismo imali ogledalo, jedino po senkama naslućivali kako izgledamo. Kada smo posle duže vremena stali pred ogledalo, svi smo bili šokirani promenama. Ja sam primetno oslabila, kosa mi je bila drugačija. Gledala sam svoj odraz kao da stojim pred nepoznatom osobom.

Koliko puta ste pomislili "Šta mi je ovo trebalo"?

- Samo jednom, i to na početku. Izašla sam iz čamca i zgazila u mulj do kolena. Shvatila sam da sam se zadihala, a "Survior" nije ni počeo. Činilo mi se da neću živa dočekati kraj dana, a ne kraj rijalitija.

Da li vas je iznenadio poziv produkcije?

- Kada su me pozvali, bukvalno sam dobila aritmiju. Posle prve rečenice više ništa nisam čula, zujalo mi je u ušima, a sebe sam već videla na pustom ostrvu. Sve što ima veze sa prirodom, kampovanjem i avanturom je kao stvoreno za mene.

Da li bi poziv za neku ulogu mogao da vas do te mere obraduje?

- Svako ko me iole poznaje potvrdio bi vam da ja jednako ushićeno reagujem i na poziv za kafu. Imam tu životnu radost u sebi i sasvim mi je u redu ako me neko smatra detinjastom. Više volim da svet posmatram očima deteta, nego da se prepustim nezadovoljstvu koje sve više obuzima ljude.

Ima li mesta nezadovoljstvu što niste više angažovani u glumi?

- Prilično sam mirna što se toga tiče. Snimila sam film koji tek treba da izađe. Reč je o mojoj prvoj glavnoj ulozi. Ovog leta snimamo i nastavak. Znam u kom pravcu sam krenula i držim se toga. Vrlo sam isključiva po pitanju uloga, kao i ljudi sa kojima ću raditi. Biram kvalitet, a ne kvantitet. Ne pristajem da zarad posla radim nešto što se kosi sa mojim moralnim načelima.

Vaš otac Marko Nikolić bio je jedan od najboljih glumaca na ovim prostorima. Šta je rekao kada ste odlučili da krenete njegovim putem?

- Bio je za to da postanem glumica. Malo je bez veze kad roditelji ne dozvoljavaju deci da se bave istim poslom, a mistifikovanje glume češće dolazi iz usta ljudi koji su nezadovoljni ili se nisu ostvarili. Tata mi je rekao: "Gluma je teška, ali težak je svaki posao. Ipak, donela mi je mnogo lepog i ne mogu reći da ne bih voleo da i ti to proživiš". Žao mi je što nije doživeo da me vidi u punom sjaju, ispratio je tek početak moje karijere.

Koju profesionalnu lekciju posebno pamtite?

- Jedini savet koji mi je dao, pošto o tome nikada nismo previše pričali, glasio je: "Sine, u glumi ti je najvažnije da izgovoriš tekst tako da ti ljudi veruju." I to je bilo to.

Šta bi rekao za nadimak Mina Moravac?

- Smejao bi se, verovatno. Njemu se na kraju cela ta priča smučila, jer su ljudi preterivali i sve je otišlo u nekom drugom pravcu. Ipak, nadimak bi mu bio simpatičan, kao što je i meni. Uostalom, bolje Mina Moravac nego neki drugi nadimak, za koji sam dala materijal svojim učešćem.

Kako je izgledalo vaše detinjstvo?

- Kao i moje učešće u "Survivoru": mnogo padova, bangava, trapava, ali pored toga vrlo srećna.

Hoćete li nastaviti druženje sa ljudima koje ste upoznali tokom takmičenja?

- Ni sa kim nisam u svađi, ali postoje osobe koje više nikada ne moram da vidim. Drago mi je što većinu čine oni sa kojima ću nastaviti da se družim i koji mi već sada nedostaju. Čudno je ne videti ih danima. Stevan, Vlada, Branko i Roko izuzetno su čiste i dobre duše. Velika je stvar kroz ceo život upoznati šačicu takvih ljudi, a pravo je bogatstvo sresti ih u isto vreme na istom mestu. Našla sam idealnu posadu za svoj brod, pa na leto planiramo nove avanture.

Ima li udvarača, možda i preko društvenih mreža?

- Nisam tip devojke koja na takav način privlači muškarce. Mislim da se moja harizma i ono nešto iz čega možda dolazi privlačnost mogu prepoznati tek uživo. Na kraju, nisam tamo ni išla da bih se prikazala u tom svetlu. Možda se nešto desi uživo, ali preko Instagrama teško.

Izvor: Hellomagazin.rs
Foto: zha.na_/Instagram