Aleksandar Simić – komponovanje novog muzičkog doba na Kolarcu

Kao novoimenovani "rezidentni kompozitor" Zadužbine Ilije M. Kolarca, gospodin Aleksandar Simić priča o svom jedinstvenom putu od studenta medicine do renomiranog kompozitora i društvenog aktiviste, govori o svom stvaralačkom procesu i deli svoju nepokolebljivu posvećenost pozitivnim društvenim promenama kroz muziku.

Možete li nam opisati neke od vaših ranijih uspomena vezanih za muziku? Kako je vaša ljubav prema muzici počela da se razvija?

- Voleo bih da imam neki super zanimljiv odgovor na ovo pitanje. Neku traumu poput melodije FrereJacques, koju je, od uličnog verglaša, u momentu kada je kao dete bio napastvovan, čuo Gustav Maler, a kasnije u formi posmrtnog marša inkorporirao u svoju prvu simfoniju; ili melodije dva različita seoska vašara koja se u muzici Carlsa Ajvza pretvaraju u zvuke dva paralelna simfonijska orkestra, zahvaljujući činjenici da je farma na kojoj je proveo detinjstvo bila smeštena tačno na "sredini ničega", a između dva naseljena mesta, čiji zvuci su, iako kilometrima udaljeni, dopirali i do njegove kuće. Moje najranije uspomene su više vezane za slike i mirise, nego za ono što je ostalo pohranjeno kao zvučna senzacija. Konjska kopita u galopu i blato koje pršti, viđeni kroz rupu u kočijama na našoj farmi blizu Bremena ili miris trule ribe i voća na pijaci u Singapuru posle monsunskih kiša. Kada se malo dublje zapitam nad suštinom vašeg pitanja, shvatam da se to verovatno i čuje u mojoj muzici. Ljudi mi često govore kako im neka stvar izaziva slike koje ne mogu odmah da rasključaju ili ih vraća u neki period koji su potpuno potisnuli... na način na koji to čine neki neočekivani prizor ili davno zaboravljeni miris.

Imate neobičan put do muzičke karijere, prekinuvši studije medicine da biste studirali muziku. Kako ste došli do ove odluke i kakav je uticaj to imalo na vašu karijeru?

- Da. Činjenica je da sam dosta kasno počeo da se bavim muzikom. Do petnaeste godine sam bio, kako se to kaže, muzički nepismen. Nisam znao note. Nisam znao da pevam. Nisam svirao, niti pokušavao da sviram ni jedan instrument. I onda je sve, slučajno i u suštini trivijalno, krenulo preko noći, neposredno pre tog petnaestog rođendana, i to ogromnom brzinom. Halapljiva fasciniranost muzikom koju sam počeo da otkrivam iz hiljadu različitih uglova, iskombinovana sa idejom da najverovatnije fatalno kasnim, na neki način i dalje me drži. Da je sve išlo po redu, verovatno bi bilo manje intezivno i samim tim potpuno drugačije. Ovako je verovatno, moj sakati početak bavljenja muzikom odradio sličan posao kao kod Napoleona njegov čuveni niski rast. Kompleksi su užasno važni, ako umemo da ih kanališemo i upregnemo na pravi način.

Kako je došlo do osnivanja ansambla "Serafimi" i kakav je bio vaš cilj sa ovim projektom?

- U jednom trenutku sam shvatio da sa pet, šest ljudi u svom bližem okruženju toliko često sviram i uvežbavam novu muziku, da na određeni način već jesmo neka vrsta benda. Pored mene za dirkama i moje muzike koju smo po pravilu svirali, tu su još bili violina, violončelo, klarinet, perkusije i sopran. Sjajna kombinacija boja i zahvaljujući tome zapravo ansambl koji u nekim situacijama može da zazvuči kao mali orkestar. Te 2005. godine, kada sam ansamblu dao ime – Aleksandar Simić i Serafimi, izdali smo dva CD-a i dva DVD-a, sa spotovima koji su se vrteli hiljade i hiljade puta na nekih desetak televizija. Tada je bila daleko bolja situacija sa gledanošću, a i kvalitetom TV programa. U Narodnom Pozorištu u Beogradu smo izašli sa vrlo atraktivnim multimedijalnim programom, koji je uključivao ambicioznu scenografiju, koreografije, hor i video instalacije koje su bile pravljene pojedinačno za svaku numeru – a numere su žanrovski bile izuzetno različite, tako da smo imali fenomenalno dinamičan i atraktivan program i mogućnost da ga ponavljamo u okviru repertoara, sve do 2007. Već početkom 2006. krenuo sam da zakazujem koncerte Serafima u inostranstvu. Prvi je bio u Njujorku i tada sam shvatio da, na žalost, ne mogu do kraja da se oslonim na beogradsku postavku ansambla i da je bezbednije, a za organizatore kudikamo jeftinije da "in situ" napravim istu stvar sa svojom njujorškom ekipom. Postalo mi je jasno da je to zapravo dobar recept, i onda sam isti princip primenio, praveći više ili manje privremene, a neki put i poprilično dugostažne ansamble u gradovima poput Petrograda, Torina, Lisabona, Hamburga ili Delhija.

U vašem opusu nalaze se dela koja su poručena iz različitih delova sveta, uključujući Rusiju i Vatikan. Kako su se ove prilike pojavile i da li se sećate koje su bile vaše prve reakcije?

- Život sa roditeljima je, od mog najranijeg detinjstva, bio razbacan na mnogo različitih adresa. Kada sam počeo da se profesionalno bavim muzikom, mnogi gradovi su, makar u nekom trenutku već dotle bili dom – makar privremeni. Naravno, treba imati u vidu i da je svako mesto univerzum za sebe – i što se tiče ljudi, da ne kažem društva, i muzičkih institucija i ansambala, i mojih ličnih okolnosti opštenja sa određenom sredinom. Pominjete Vatikan i mogu da vam kažem da su Aleksandar Simić sa leve i desne obale Tibra dve potpuno različite osobe. Isto važi i za Moskvu i Petrograd, ili Beograd i Novi sad. Moja saradnja sa Vatikanom, i velika količina muzike koja je iz nje proizašla, posledica su mog rada na međureligijskom dijalogu koji traje još od početka devedesetih i raspada Jugoslavije, kada je različitost u verama konstitutivnih naroda zloupotrebljena od strane tadašnjih nacionalnih lidera Srbije, Hrvatske i Bosne. Velika količina vremena provedena u zagovaranju empatije, boljeg razumevanja različitih okolnosti, solidarnosti i odgovornosti koje je užasno manjkalo, u interakciji sa liderima na mnogim stranama sveta, bili oni verski ili sekularni, dovodila me je i u situaciju da dobijam i muzičke porudžbine. Ponekad mi se činilo da je to čak i neka vrsta testa, kako bi videli da li sam spreman da iza svojih inicijativa stanem i svojom umetnošću. Neka vrsta Vilijam Tel-ovske strele umočene u serum istine.

Vaša muzika ima tendenciju da se bavi velikim temama, poput verskog dijaloga i istorijskih događaja. Kako pristupate ovakvim temama kao kompozitor?

- Nadam se odgovorno; i sa svešću da je to jedinstvena prilika, ne samo za izražavanje sopstvenog stava, nego i za neku vrstu "podmetanja bona fide kukavičijeg jajeta". Ako neka institucija poput Ujedinjenih Nacija ili Svete Stolice ili recimo Jad Vašema stane iza onoga što ste stvorili, onda i poruka koju ste želeli da pošaljete i način na koji ste pokušali da je artikulišete i argumentujete pomalo postaje deo zvaničnog stava i politike te institucije. Zato mi je užasno važno što je u Misi Solemnior, pisanoj povodom 950 godina raskola i 40 godina (nedovoljnog) pomirenja između Rima i Konstantinopolja, Pontificijelna komisija za liturgijska slavlja odobrila korišćenje novih tekstova Proprijuma, kao što su QuidFecisti, kojim se ubistvo svakog čoveka (uz referencu na Kaina i Avelja) osuđuje kao bratoubistvo ili Kadiš za Isusa, kojim se daje bez presedana najveća podrška NostraEtate misiji i osuđuje antisemitizam, koji je gotovo dva milenijuma, tiho ili veoma glasno, odobravan u srcu hrišćanske crkve.

Gostujete na velikom broju manifestacija, koncerata i događanja. Kako balansirate između potrebe za stvaranjem nove muzike i obaveze nastupa?

- To ne iziskuje neki preterani napor, samo dovoljno dobru organizaciju. Iskreno, posle nekog vremena bi mi verovatno bilo dosadno da se isključivo bavim sviranjem, ili komponovanjem. Ovako poređani, "nadev i patišpanj" čine dobro umešenu tortu.

Opet, nađete vremena i za veliki broj humanitarnih koncerata. Vaša inicijativa za besplatne kulturne sadržaje posvećene starima, siromašnima i hendikepiranima pod nazivom "Note iz srca", funkcioniše već preko jedne decenije. Šta nam možete reći o tome?

- Počeo sam slučajno, sa dva koncerta za decu sa daunovim sindromom. Već u tim prvim događajima, bilo je jasno da ovakvim koncertima možemo postići više važnih ciljeva. Prvi i osnovni je bio da našoj publici priuštimo radost i da im, po pravilu dosta turobnu svakodnevicu ispunimo nečim što će pamtiti i znati da smo tu za njih, kada god nas se ponovo užele. Pored muzičara, dovodili bi i klovnove, mađioničare, glumce, balerine a neki put čak i domaće životinje. Drugi cilj je bio da iskoristimo činjenicu da su se umetnici, zajedno sa institucijama kulture, koje su obezbeđivale prostore, angažovali i besplatno obezbedili programe, i da od korporativnih sponzora možemo mirne duše da tražimo i dobijemo razne lepe poklone koje će naša publika moći da ponese sa sobom, kao podsetnik na to da nam je svima iskreno stalo. Treći i najvažniji je bio da iskoristimo publicitet koji bi ovakvi događaji dobijali, da pažnju javnosti kanališemo u neku vrstu pritiska na institucije koje su u situaciji da našoj publici reše neke važne životne probleme – poput ministarstva zdravlja, socijale, omladine i sporta ili različitih resornih odbora u parlamentu. Tako smo odmah posle naših drugara iz centara za decu sa daunovim sindromom, shvatili da možemo da pokušamo i pomognemo i u obeležavanju svetskog dana autizma ili dana dece obolele od raka. Držali smo koncerte tog tipa za ljude koji živote provode u invalidskim kolicima, za slepe, za decu na psihijatrijskim odeljenjima, beskućnike, stare, izbeglice. Kada osvestite količinu radosti koju na ovaj način dajete i dobijate, kao i činjenicu da zapravo možete nešto da promenite u ovom svetu kojim redovno vlada status quo, jako je teško odustati.

Kako je ideja za "Muzičku ekskurziju" nastala i kako vidite njen uticaj na mlade ljude u Srbiji?

- Pre nekih deset godina sam došao pred Muzičku Omladinu sa željom da osnovce i srednjoškolce ugostimo na koncertu koji će potpuno razoriti i uništiti ideju o tome da je klasična muzika dosadna, uštogljena i nepristupačna. Verovao sam da ako otvorimo prozor za lepu muziku, po malo generalno otškrinjujemo i vrata za lepotu u njihovim životima. Ove programe, nakrcane multimedijom, dobro urađenim svetlom, divnim muzičarima i baletskim igračima, koncipirali smo kao veliko putovanje kroz različite muzičke idiome i podneblja, znajući da su ekskurzije uvek nešto čemu se deca tokom školovanja najviše raduju. Ogroman broj mladih je prošao kroz ove programe i reakcije su istinski ohrabrujuće. Bio sam ubeđen da ćemo jako teško uspeti da zadržimo njihovu pažnju s obzirom na hronični deficit koncentracije od koga, zahvaljujući mobilnim telefonima i društvenim mrežama mladi po pravilu pate, ali su nas oni demantovali. Mnogo zavisi od toga šta im ponudite i načina na koji im priđete, i to onda treba doživeti kao svojevrsnu lekciju – kao obavezu i odgovornost, kada su u pitanju duše budućih pokolenja.

Kako se osećate kada vidite mlade umetnike koji izvode Vaša dela i kakav uticaj mislite da Vaša muzika ima na njih?

- Pa, kako koje. Nekima bih prebio prste, jer to rade bolje od mene. Šalim se, naravno, iako je poenta u tome da u poslednje vreme u svetu zaista ima neverovatno mnogo mega talentovane dece. Nateraju vas da sezapitate "čekaj... gde sam ja bio u njihovim godinama, da li sam umeo da vežem pertle ili obrišem sline?!", a oni 'kidaju' instrumente sa pet ili šest ili deset godina. Naravno, nisu svi mladi muzičari vunder-kindi, i to je super. Što se tiče mladih muzičara i moje muzike – ne znam, ja sam retko do kraja zadovoljan time kako ljudi uopšte izvode moju muziku. Možda nekih dva posto svira sve tačno onako kako sam zamislio, unoseći tu i sebe i ogromnu količinu kreativnosti, emocija i virtuoziteta. Zbog tih ljudi vredi pisati muziku. Onda to zvuči tačno onako kako ste zamislili, na million i jednom nivou i predstavlja umetnost koja transcendira. Sa svima ostalima, to je mukotrpan proces, koji je nekad frustrirajući, a neki put i efikasan. Ako uspete da poređate kockice tako da češće bude efikasan i vama i izvođačima donese radost i ispunjenje, onda je to divno, jer se život sastoji češće od tih, malih i srednjih uspeha nego od umetničkih trijumfa.

Na kraju, koji su vaši planovi za budućnost, kako u smislu komponovanja, tako i u pogledu vašeg društvenog angažmana?

- Uf. Za kraj ste, vidim, ostavili najlakše pitanje. Šta da vam kažem. Ne znam. Sada, sa punih pedeset godina sam svestan da verovatno neću uspeti da ostvarim ni delić onoga što sam zamislio do svoje dvadesetpete. A opet, i ono što ću, nadam se, uspeti da izguram, me uzbuđuje i istinski oduševljava i mislim da je to najvažnije. Sa godinama polako prestajemo da se 'palimo' na sebe, i to je normalno i zdravo, da ne kažem pristojno, ali je jako važno 'ložiti' se na život i ono što radite i verovati da je to što stvarate važno i da na koncu konca može da ostavi neki častan, plemenit trag i svet u kome živimo učini mrvicu boljim.

Autor: Nikola Gudelj
Foto: Mika Knežević