Kulturi novac od poreza na šund
Uvođenjem tzv. poreza na šund, kojim bi se oglobili razni rijaliti šou programi, turbo folk muzika, jeftine komercijalne predstave, paraliteratura u mnogome bi napunio trenutno praznu kasu za kulturu, ukoliko bi se taj novac usmerio u nju. Samo od naplate poreza mogla bi da se dobiju sredstva za očuvanje našeg kulturnog nasleđa, koje je zbog nedostatka novca decenijama u opasnosti, ali i za finansiranje izrade vrhunskih dela naše savremene umetnosti.
Sa ovom tezom izašao je Milivoje Pavlović, dekan Fakulteta za kulturu i medije Megatrend univerziteta, na nedavnom savetovanju o budućnosti srpske kulture, sazvanom na predlog Ministarstva kulture.
„Sredstva za kulturu mogla bi biti uvećana uz pomoć instrumenata poreske politike, tako što bi nekultura u izvesnoj meri finansirala kulturu'' objašnjava Pavlović, za "Novosti". ''Odnos države i kulture je u osnovi protivrečan i tu deluju zakonitosti koje se ne mogu upoređivati sa drugim delatnostima. Para nema dovoljno, ali je kod nas veći problem u nepravednoj preraspodeli sredstava, nego u besparici.''
Pavloviću nije jasno kako se uvek nađe novac za šund, a nema ga za istinske umetničke vrednosti:
„U našem društvu vladaju povoljni uslovi za rađanje i procvat šunda svake vrste. Na sve strane se širi prevlast profiterske ideologije, snižavaju kulturni standardi i uspostavlja sistem lažnih vrednosti, afirmiše praznina i lenjost duha. Sve to sužava prostor istinske kreativnosti. Javnost se narkotizuje priredbama, storijama i serijama plitkog sadržaja, čime se podupire duh osrednjosti. Elitne dvorane i neki povlašćeni prostori, ustupaju se izvođačima sumnjive vrednosti.“
Ukoliko bi ideja o porezu na šund zaživela, Milivoje Pavlović smatra da bi trebalo formirati stručne komisije za pojedine oblasti, koje bi utvrđivale šta je šund. Pre svih "žito od kukolja" bi odvajali u oblasti muzike, elektronskih i štampanih medija. - U tim oblastima ima regulatornih tela, poput RRA, ali ona ne rade posao kako treba. Jer, neke televizijske stanice su dobile frekvenciju za elaborate u kojima piše da će promovisati kulturne vrednosti, međutim, u praksi one, pre svega, promovišu nekulturu. I niko ih ne poziva na odgovornost - ističe Pavlović i dodaje da je važno formirati i komisiju za oblast paraliterature.
Naš sagovornik smatra da deo medija, takođe, odustaje od visokih kriterijuma i svoju produkciju pretvara u "opijum za narod", za koji im je potreban minimalan ili nikakav duhovni napor.
„Publika koja se uspavljuje na ovakvim koncertima, emisijama ili tekstovima ne gori od želje da uzme sopstvenu sudbinu u ruke, niti da potraži odgovore na izazove stvarnosti“, upozorava Pavlović.
„Kulturne potrebe ljudi nisu urođene, već su rezultat vaspitavanja, obrazovanja i društvenog iskustva. Najveći broj raznoraznih muzičkih priredbi može se svrstati u šund produkciju i objektivno ugrožava pravo građana na kulturu. Plitkost te produkcije urušava slobodu stvaralaštva. Ne smatram sebe slobodnim, ako moram da biram između Cece i Seke i "Farme" i „Velikog brata", a to nije alternativa“.
I siromašna država odgovarajućom klimom može da dovede do većeg kvaliteta kulturne produkcije, smatra naš sagovornik i dodaje:
„Nije reč o zabrani šunda, već o oporezivanju banalne produkcije čime bi se delimično zauzdali oni koji dobro žive na leđima tranzicionih gubitnika. Oporezivanjem bi se stvorili uslovi za razmah kulturnih delatnosti koje su, budući nekomercijalne, opasno potcenjene. Dodatni izvori prihoda omogućili bi državi da bolje planira dugoročni kulturni razvoj“, zaključuje Pavlović.
Porez na šund postojao je i u bivšoj Jugoslaviji, a nedavno je uveden i u Hrvatskoj. Hoće li Srbija slediti primer iz okruženja i oporezivanjem pomoći umetnost, još je nepoznanica. Po Pavlovićevim rečima, ministar kulture, državni sekretar i pomoćnici zainteresovali su se za tu ideju.
Izvor: Kurir