"Ivo Andrić je uvek aktuelan"

0

U predstavi "Gospođica", po romanu Ive Andrića, koja će premijerno biti izvedena 26. aprila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, publika će videti i čuti situacije i replike koje su bolno aktuelne, izjavio je Tanjugu reditelj Gorčin Stojanović.

„Taj roman je izvrstan i meni najdraži Andrićev roman, ne samo zato što pripada onom urbanom pisanju u kojem se istorija ne tretira na način da dobija mitske dubine nego je tu, neposredna je“, rekao je on, podsetivši da je Andrić „Gospodjicu“ pisao u centru Beograda, u Prizrenskoj ulici, 1943-44. godine.

S obzirom da roman zahvata raspon od 1905. do 1935. godine, autor je „govorio o događajima koji su praktično jučerašnji, a ne nekakva davna prošlost i odabrao je lik koji je uzorni, moderni junak, odnosno anti-junak, a taj lik je sada ponovo savremen“, dodao je reditelj.

„Mi živimo u dobu u kome je božanstvo zvano novac, dok je ideja sticanja, imanja praktično dominantna filozofska istina savremenog sveta. Bolno je koliko su aktuelne reči koje se izgovaraju na sceni, bolno je koliko su situacije koje mi tu gladamo aktuelne“, naglasio je on.

Stojanović je ocenio da je „bilo potrebno da mi dođemo u predele ovog našeg divljeg prvobitnog kapitalizma, pa da razumemo neke stvari, da razumemo odnos prema novcu, prema novčanim špekulacijama“.

Pomenuvši da je ovih dana umrla Margaret Tačer, izjavio je da je to „žena koja je oblikovala svet u kojem mi živimo, koja je rekla: proizvodnja nije važna, važne su novčane špekulacije, a proizvodnju ćemo prebaciti na daleki istok, zbog jeftine radne snage“.

„Mi koji smo negde između, niti smo dovoljno jeftina i sposobna radna snaga, niti smo na izvoru finansijskih špekulacija, mi smo sada autsajderi i to na isti način kao neki od likova u 'Gospođici“, primetio je on.

„Ono što je psihološki profil tog lika, ta dehumanizacija, to svođenje na jednu strast i instinkt, istovremeno je na paradoksalan način i imanentna i implicitna kritika onog, dakle ovog vremena“, izjavio je Stojanović i citirao repliku jednog od likova da je to vreme u kojem postoje samo dva sveta – siromašni i bogati.

Reditelj je napomenuo da kroz Gospođicu Andrić „dosta govori ne samo o onom trenutku nego generalno o svom osećanju sveta, nečega što se tiče suštinske usamljenosti i čovekovog egzistencijalnog položaja u svetu, o čemu na svoj način pišu i Dostojevski i Ibzen, Strindberg i drugi“.

„Dakle, to je uzbudljivo štivo i zaista pozorišno, čak i filmično“, zaključio je on.

Stojanović je ispričao da mu je dramatizaciju romana koju je pre 50 godina napisao Marko Fotez dala njegova udovica, dramska umetnica Marija Crnobori.

Priznajući da bi svako ko voli Andrića i bavio se njime imao skepsu, istakao je da je ovde reč o „izuzetnoj dramatizaciji koja ima perfektnu upotrebu vremena, sažimanja vremena i centralnih mitova iz Gospođicinog života i svega što se dešava u jednu pravu celinu koja traje sat i 40-50 minuta“.

„To je urađeno vrlo vešto, a nije ni čudno jer Fotez je, što se nažalost zaboravlja, čovek koji je otkrio posle tri veka Marina Držića i napravio prvu scensku verziju 'Dunda Maroja'. Bio je i osnivač Dubrovačkih letnjih igara, po mnogo čemu jedna od najznačajnijih figura bivšeg jugoslovenskog pozorišnog prostora“, rekao je on.

Fotezova dramatizacija pre 50 godina nije odigrana, jer je tada, kako je ispričao Stojanović, odigrana „Prokleta avlija“, koja je bila veliki promašaj JDP-a, od onih koji se pamte, i to 1962, samo godinu dana pošto je Andrić dobio Nobelovu nagradu.

„To je na neki način uticalo na predrasudu da Andrić nije sceničan. Ne, Andrić je, pogotovo u savremenom pozorišnom trenutku, onoliko sceničan koliko ga mi dobro napravimo“, istakao je reditelj.

Na pitanje kako je produkciono spremana nova predstava, odgovorio je da se radilo „u pseudonormalnim uslovima“, ali da je to tako već godinama.

„Ova radikalizacija pozorišne nemaštine je sada došla do svog vrhunca, ali zapravo nikad nisam ni radio u nekim idealnim uslovima, osim možda svoju prvu predstavu pre 25 godina“, izjavio je on.

Dodao je da su sada radili „sa manje novca za neke autorske delatnosti, ali zato sa onoliko koliko je potrebno za ono što je scenografska i kostimografska vizija“.

„Niko nije rekao nema novca, ali s druge strane, ja sam ovo u svojoj kući radio pro bono, a mnogi drugi su, mada ne ulazim u tudje honorare, radili za manje nego inače“, rekao je reditelj i scenograf, koji je i umetnički direktor JDP-a.

Stojanović je primetio da su zapravo „svesrdno radili na održavanju iluzije da srpska kultura postoji“.

„Čovek se svaki put pita pred premijeru ili tako nešto, da li je to što mi radimo pogrešno. Za koga mi lažemo da postoji srpska kutura, koja se najviše na svetu ne tiče onih koji bi time ne samo trebalo da se bave, nego koji primaju neke plate, ma kako male, da se time bave“.

„Srpska kultura to smo mi koji je pravimo, a ovi koji predano, studiozno, zaverenički rade na tome da nas onemoguće, to su ljudi koji su jedan bezobrazan svet, svet u Andrićevskom smislu bez obraza. Ja se pitam da li premijere treba da izlaze, a vidim da oni nisu zapitani nad bilo čim, njima je svejedno“, izjavio je on.

Stojanović je ovih dana, zajedno sa Ivom Milošević režirao i predstavu „Letnja noć bez sna“ u Ustanovi kulture Vuk Karadžić.

„To je jedno pozorišno zdravlje, vedra anglosaksonska priča o zaljubljivanju, koja je pozorišno zanimljiva pošto su dva lica koja su na sceni – sve. I samo pozorište, i naratori, i komentatori, glavni i sporedni likovi. To je histrionska radost, kao komedija del arte na savremen način, a i sama režija 'u četiri ruke', naizmenično i zajedno, bila je jedan mali pokus“, rekao je on.

„Bilo je lepo na premijeri. Glumci su se radovali što igraju, mi što smo režirali. I publika je to volela. To je komedija, nema visoke pretenzije, a nadam se da nije zabava na jeftin, površan i nedostojan način“, izjavio je Stojanović.

(Izvor: B92)

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.