Majmun Sami

0

Šimpanza Sami bio je to krupan mužjak tamnog lica i guste crne dlake. Pametan pogled je odavao zrelu, iskusnu životinju. Uplašen novom, nepoznatom sredinom, prvih dana je agresivnim ponašanjem neprestano davao do znanja da sa njim nema šale, a onda se privikao na novi smeštaj pa je postao mirniji i druželjubiviji. Stigao je u Vrt 12. 01. 1988. godine i brzo postao ljubimac svih Beograđana.

BOdrasle šimpanze, naročito mužjaci, izuzetno su opasne i agresivne životinje, nekoliko puta snažnije od čoveka. Time što se dvaput prošetao po gradu, a da nikoga nije napao niti ikakvu štetu pričinio, Sami je pokazao svoju veličinu.

Odrasle šimpanze, naročito mužjaci, izuzetno su opasne i agresivne životinje, nekoliko puta snažnije od čoveka. Time što se dvaput prošetao po gradu, a da nikoga nije napao niti ikakvu štetu pričinio, Sami je pokazao svoju veličinu.

Smeštaj nikako nije bio zavidan. Radilo se o malom, neuglednom kavezu, čije su rešetke morale biti ojačane da bi odolele snazi odraslog šimpanze. Vrata su dodatno osiguravana debelim lancima na svakom uglu i jakim katancima.

Pokazalo se da preduzete bezbednosne mere nisu bile dovoljne. Sami je vrlo brzo, i to dva puta, uspeo da razvali rešetke, pobegne iz kaveza i prošeta samim centrom Beograda. Postao je poznat. Snimci njegovog hvatanja su obišli svet – njegova bekstva su preneta u etar širom zemljine kugle, britanski VVS je među prvima preneo javnosti vest o „mitingu“ kojem je prisustvovalo oko deset hiljada ljudi.

Sami je bio prvi koji je organizovao miting u Beogradu, a posle su počeli nevešto da ga kopiraju, koristeći njegovo revolucionarno iskustvo u druge svrhe…

Prvi put je pobegao 21. 2. 1988. oko 20.00 časova, napravivši pravu pometnju kada je dorćolskim ulicama – Gospodar Jevremovom i Kralja Petra krenuo prema Domu JNA, praćen u stopu od policije i čuvara zoološkog vrta. Majmun je nonšalantno došao do bioskopa „Balkan“.

Da to nije samo „slatki majmun“ prolaznici su shvatili kada se nakostrešio i raširenih ruku im potrčao u susret. Nastala je panika, bežalo se glavom bez obzira, a žene su decu pribijale uz zidove zgrada, praveći prolaz šimpanzi. Tada se zaputio pravo u terazijski tunel, ali su policajci i vrtni radnici uspeli nekako da ga usmere ka Kalemegdanu. Uz pratnju desetak policijskih automobila i patrola, koje su mu krčile put sa ciljem da istovremeno zaštite građane i odbeglu životinju nepovređenu vrate u kavez, Sami je ulicom Vase Čarapića stigao do Studentskog trga. Neposredno za njim od kuće je došao i direktor Vuk Bojović (oko 21.00). On je uspeo da razgovorom odobrovolji Samija, da ga uhvati za ruku i uz reči: „Hajde Sami, idemo kući“, uvede u svoj auto, lično doveze do Vrta i uvede u kavez.io je to čin za divljenje. Nigde u svetu nije zabeleženo da je neko odraslog šimpanzu, kojeg veoma kratko i površno poznaje, smeo da uvede u svoj auto i vozi po gradu. Svakome ko poznaje ponašanje, narav i snagu tih životinja, jasno je da se radilo o velikom riziku i ogromnoj hrabrosti.

23. 2. 1988. u 10.00 časova se odigralo Samijevo drugo bekstvo. Opet je razvalio rešetke svog kaveza i mirno došao do prostorije u kojoj su doručkovali radnici vrta (trpezarija je tada bila u produžetku stare majmunare). Otvorio je vrata i znatiželjno provirio unutra. Radnici su, ugledavši ga, počeli uz guranje i povike da iskaču kroz prozor, a Sami je, zbunjen ovakvom reakcijom, brzo izašao na vrata i opet se susreo sa tim istim radnicima, koji su ovaj put u još većoj panici počeli kroz isti prozor da uskaču nazad u trpezariju. Sami je tada preskočio ogradu vrta i krenuo ulicom uz navijanje i skandiranje radnika fabrike „Beko“ i učenika Srednje mašinske škole „Petar Drapšin“, koji su, videvši ga kroz prozor, počeli da napuštaju pogone i učionice. Nekoliko radnika iz vrta je sa velikim mrežama krenulo za njim, ne bi li mu tako preprečili put i usmerili ga nazad ka Vrtu. Prolazeći između kamiona i tramvaja koji su stajali na semaforu i iz kojih su ga putnici začuđeno posmatrali, iskoristio je priliku da se odupre šakama o kamion i tramvaj i malo ih zaljulja, tek toliko da pokaže koliko je jak. Taj momenat su iskoristili radnici vrta pa su stali sa mrežama i, kao, uhvatili ga u obruč, ali za sekund je Sami savladao i tu prepreku. Radnici su mu opet preprečili put mrežama i tako ga usmerili da uđe u dvorište u Ulici Cara Dušana br. 33, gde se popeo prvo na jednu višnju, a kasnije na krov garaže. Čim je vest o njegovom ponovnom bekstvu objavljena u elektronskim medijima, u Dušanovu se sjatilo oko četiri hiljade ljudi, ali broj je nastavio da se uvećava. Građani su nosili parole: „Sami, mi smo s tobom!“, „Sami, ti si pravi!“, „Sami, ne silazi!“, „Ne daj se, Sami!“… Prozori, balkoni, terase, haustori, trotoari, kolovoz, drveće – sve je bilo načičkano narodom. Bilo je glasnog navijanja u stilu „Čuvaj se, Sami!“, „Ne damo te, Sami!“… Ulica je bila blokirana, zaustavili su se tramvaji i autobusi, sudarili automobili… Do tada nigde nije viđen toliki broj novinara, fotoreportera, snimatelja, izveštača… Radio-stanice su direktno, iz minuta u minut, prenosile događaje na Dorćolu. Posle dugotrajnog i bezuspešnog ubeđivanja, odlučeno je da se Sami uspava i tako vrati u kavez. Pušku za uspavljivanje Beogradski zoološki vrt tada nije imao, čekalo se da je donesu iz Osječkog vrta. Sami je uspavan oko 17.00 kada se temperatura već približavala nultom podeoku. Oporavljanje je trajalo nekoliko dana, uz antibiotike i tople čajeve.

Sami je uginuo, od iznenadne opasne bolesti, 11. 9. 1992. u jedan sat posle ponoći. Obdukcijom je ustanovljeno da je uzrok bio infarkt creva.

Sve novine su objavile tužnu vest. Nazivali su ga omiljenim beogradskim disidentom, ćudljivim osobenjakom, velikim džentlmenom, dorćolskim beguncem, alfa predvodnikom, liderom, idolom dece…

Pokopali smo ga na travnjaku preko puta ulaza u novu kuću za majmune, a ubrzo je u blizini postavljen spomenik, bronzana statua koja će večito stajati u Vrtu i podsećati nas na divne trenutke druženja.

Beozoovrt

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.