Olimpijske igre u Beogradu 1992… Zamalo!

0

O šansama Beograda da organizuje najveće sportsko takmičenje govori portparol olimpijske kandidature Goran Milić. Noćni život za potencijalne beogradske goste komentariše Petar Luković, dok se o organizacionim sposobnostima domaće sportske zajednice izjašnjava Dragan Nikitović. Novinarsku all-star ekipu završava potpisnik članka Mihajlo Kovač. Objavljeno u Dugi, avgusta 1986.

„Bukmejkerski gledano, Beograd ima 22 glasa od mogućih 90, da dobije Letnje olimpijske igre 1992. godine. Ispred nas je samo Barselona sa 28 glasova. Dakle, naše šanse postaju veće, tek u drugom krugu, kad će otpasti manje atraktivni kandidati… Inače, sve što smo do sada uložili u ovaj istorijski projekat — svakog Beograđanina ne staje više od — flaše piva.”

Već godinu dana traje nastojanje Beograda da dobije organizaciju Letnjih olimpijskih igara 1992. Kandidaturu našeg glavnog grada domaća javnost je doćekala s pomešanim osećanjima neverice i pritajenih nada. Nije trenutak, govorilo se. Zemlja pod teretom dugova, inflacije, stalnog rasta cena i što je još gore — sa sve manje smisla za praktično rešavanje problema; sve u svemu, prilično natrula i nepouzdana odskočna daska za olimpijske visine.

S druge strane, govorili su optimisti, naša jedina doista uspešna izvozna grana jeste organizacija velikih međunarodnih sportskih takmičenja, kada se — valjda iz nekog nacionalnog ponosa — od balkanskih šeprtlji preobraćujemo u organizatore i domaćine vrhunskog svetskog ugleda. Razume se, nije isto organizovati Svetsko prvenstvo u kajaku na mirnim vodama i Letnju olimpijadu, taj ogromni vašar sportskih ambicija, nacionalnih taština i velikog obrta novca. Ali, i tu imamo jak adut u rukama: organizacioni i finansijski uspeh Zimskih olimpijskih igara 1984. u Sarajevu.

Pesimisti će opet uzvratiti da je kandidatura Beograda došla u nevreme: naći će se u istom bubnju čak sa dvanaest protivkandidata, među kojima su i Pariz, Barselona, Brizbejn, Amsterdam, Birmingem … sve gradovi sa jakim olimpijskim lobijem, od kojih najjači adut, ipak imaju Španci u liku svog zemljaka Huana Antonia Samarana, predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Da je po ljudima zle volje i malih ambicija, one ćudi po kojoj je najbolje kad se ništa ne dešava, Beograd bi već odavno odustao od kandidature i tih 300 miliona dinara, predviđenih za troškove predolimpijske kampanje uložio u nešto “pametnije” i rasuo na sijaset velikih želja malih mesnih zajednica.

Međutim, beogradski „jurišnici na olimpijsko nebo” ne posustaju. Odlučni su da do kraja iskoriste mandat dobijen od Skupštine grada i da kuju gvožđe dok je vruće, sve do 17. oktobra, kada će gospoda iz MOK-a konačno odlučiti u kojem gradu ima da se upali olimpijski plamen.

Portparol beogradske olimpijske kandidature je Goran Milić (40), tv novinar i urednik, verovatno — posle Miće Orlovića — najpopularnije lice iz Takovske 10. Dobar deo detinjstva proveo je uz oca ambasadora u Južnoj Americi, završio je potom Pravni fakultet u Beogradu, a od 1980. do 1985. bio je dopisnik JRT iz Sjedinjenih Američkih Država. Sa suprugom Oliverom Katanić, novinarkom iste kuće, i dvoje dece, živi privremeno u tuđem stanu od 30 kvadratnih metara, što je prilično u neskladu s njegovom sadašnjom funkcijom zamenika glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa TV Beograd i voditelja TV dnevnika.

U Izvršnom odboru za kandidaturu Beograda dobio je resor propagandnih kontakata sa stranom štampom, što mu nije palo teško s obzirom da suvereno vlada s više svetskih jezika. Dovoljno poznaje snagu javne reči, pa se otuda previše ne prenemaže i nećka kada treba da govori o svom poslu. Ovog puta o Olimpijadi…

Ceo tekst

piše: MIHAJLO KOVAČ

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.